Jesi li poneo sekiru?

„Zaista puca pogled sa Bojaninih Voda na Suvoj planini. Dok mi srce još lupa od prethodnog uspona, osećam želju da viknem, da pustim glas, da se njegov odjek razlegne ovim prostranstvima.“

Naslovna fotografija: Filip Vasić, april 2024. Suva planina

Kad sam se, u želji da proverim svoja sećanja o kojima pišem na ovom blogu, raspitivao o osobama iz zajedničkih putovanja u mladosti, jedna školska drugarica mi u slušalicu odseče, kao sekirom: „Pa ti nisi pisac!“ A nisam je pitao da li sam pisac. Zatečen i zbunjen, propustih sjajnu priliku da loše započet telefonski razgovor trenutno okončam jednim vukovićevski oštrim „Pa šta?“[1] Umesto toga, odgovorih odman potvrdno i pomirljivo sa „Naravno da nisam pisac…“ i, još smušenije, upustih se u obrazlaganje, bez dovoljnog razmišljanja. Valjda škrtareći na rečima, rekoh samo: „Ja ništa ne izmišljam!“. To je trebalo da bude istovremeno objašnjenje zašto sam školsku drugaricu uopšte uznemirio raspitivanjima i proveravanjem činjenica, ali donekle i da izloži razlog za naravno neklasifikovanje samog sebe u kategoriju pisac. Bez ikakve nedoumice na tu temu. Bar u delu definicije pisca kao onog koji se izražava kreativnim književno-umetničkim sredstvima. Još dok sam to izgovarao bio sam svestan kako će moje reči zvučati glupo. Ali bilo je kasno.

Moja drugarica iz razreda na to još dodade i jedan mudri savet: „Pusti, sve je to davno prošlo.“ Ja se navrat-nanos izvinih za dosađivanje i pozdravih se. I sve bi tako i bilo pušteno, da se neočekivano nije pojavilo jedno sasvim neobično putovanje iz 1990, izronilo iz mog zaborava. A najneobičnije je bilo samo njegovo zaboravljanje.

Da bi se to bizarno putovanje uopšte razumelo moram da se, onima koji me ne poznaju, predstavim kao piskaralo. U taj moj profil spada i pisanje na ovakvim blogovima, ali ne samo na njima. Piskaralo, a to ne smatram pogrdnim izrazom, plasira i širi svoje misli i zamisli, što radi i moderni kopirajter. Celog radnog dela svog života ja sam pisao, profesionalno, da bih sudu naučne i stručne javnosti izlagao svoje rezultate i ideje.

Ima jedna anegdota na tu temu iz prvih dana mog zvaničnog rada u svojstvu zaposlenog. Kad sam dobio posao asistenta u Institutu za biološka istraživanja, smestili su me, kao najmlađeg i najnovijeg, u najgoru prostoriju tek useljene nove zgrade. Tesna sobica je bila u prizemlju, i nije bila projektovana za kancelariju nego valjda kao magacin sa policama. Imala je uzan niz prozora ispod samog plafona, koji bi se mogli otvoriti „na kip“, da je mehanizam radio. Imao sam da u visini svojih očiju gledam samo u gole zidove i da dišem samo ono što uđe iz hodnika, kroz vrata. Kroz njih sam mogao da vidim Računovodstvo u istoj takvoj prostoriji prekoputa moje. I oni tamo su držali stalno otvorena vrata jer ni njihovi prozori nisu mogli da se otvore. Bile su tamo tri osobe: računovođa, likvidatorka i blagajnica. Posle nekoliko dana do mene je stiglo ogovaranje: „Onaj Novi ništa ne radi – po ceo dan samo nešto piše, ili čita.“

Otada nisam prestajao da pišem, ne samo za stručne publikacije. Postao sam pravo piskaralo (opet bez omalovažavajućeg značenja) ili grafomanijak, kako kaže moj prijatelj Boris Kryštufek. A počeo sam još kao student, uglavnom u dnevnim i nedeljnim novinama. Za tada čuvenu Politikinu rubriku „Da li znate“ (pokrenutu marta 1929) pisao sam i pitanja i odgovore, većinom o pticama. I ilustrovao ih svojim crtežima. I nisam bio jedini u porodici koji je to radio. Posle sam pisao sve i svašta, nadugačko i naširoko, ali i sasvim kratko, za novine i magazine, slao pisma Politici za “Među nama” i tekstove za “Poglede”, godinama držao kolumne, sastavljao prikaze, komentare i kritike, eseje, pa i poneki pesmuljak, a onda i pamflete i polemike. Umeo sam da pišem i predgovore u knjigama i uvodne i druge tekstove u katalozima izložbi i u pratećim publikacijama. Za televiziju sam pisao na desetine scenarija za dokumentarne filmove o prirodi i odgovarajuće naratorske/spikerske tekstove.

Lagao bih kad bih rekao da nisam bio svestan svog truda da kod čitaoca izazovem zanimanje, da ga privučem onim što pišem i navedem ga da razmisli i po mogućstvu prihvati moje ideje i stavove. I da mu se dopadne to što sam napisao. Gospođu Danijelu Kambasković Sawers čuo sam jednom kako kaže da je pisanje poezije kao zavođenje[2]. Što i jeste izvorno Platonova ideja iz “Gozbe”[3]. Upravo je to oblast njenih istraživanja.

Ali nikad mi nije padalo na pamet da podlegnem, kako reče Matas, „apsurdnom pritisku da mora da se radi nešto umetničko.“[4] Kao što volim da crtam a nisam slikar, isto tako rado pišem bez potrebe da se osećam piscem. Moja sestra Miša je napisala „I am a wordsmith / Not a poet.“[5] I tome je posvetila jednu pesmu. Ali mene je nervirao nesporazum, baš s onom drugaricom za koju sam očekivao da me poznaje i da ne mora da me obaveštava šta jesam i šta nisam.

Sa svim tim bih izašao na kraj da nisam iznenada i sa zaprepašćenjem uhvatio sebe u laži. Kad sam izjavio preko telefona ono „ja ništa ne izmišljam”, slagao sam. Iz zaboravnosti, očigledno selektivne. Davne 1990. pisao sam u prvom licu kao tobožnji učesnik u jednom putovanju na koje nikad nisam krenuo, niti je trebalo to da učinim. Naravno, izmislio sam ne samo celu priču nego i onog koji o tom putovanju priča.

Počelo je sasvim bezazleno kad sam za svoju kolumnu „Naftalin” u broju 19 (2022) Magazina za ljubitelje divljih ptica „Detlić”, krenuo da spremam građu za tekst pod naslovom „Kako su nekad snimane ptice i ostali živi svet” o prvim prirodnjačkim emisijama Školskog programa Radio-televizije Beograd. Na osnovi ličnog iskustva. I sećanja.

Školski program je od serija o prirodi dotad emitovao samo gotove britanske serije s prevedenom naracijom (slavni Anglijin Opstanak, Bibisijevu Divlju prirodu i Divlje životinje Amerike Martija Staufera) koje su se uglavnom bavile prirodom nama dalekih krajeva s većim težištem na zanimljivostima i neobičnostima nego na ekološkoj edukativnosti. Upravo ovo drugo je bilo u centru pažnje jednog elaborata nastalog davne 1979. o produkciji domaće serije polusatnih emisija pod naslovom „Životne zajednice“, kroz autentično snimanje međusobne povezanosti svih živih bića i staništa. Elaborat je bio vrlo ambiciozan i imao je nameru da parira stranim serijama, da ih dopuni, a u nekim aspektima možda i nadmaši. Snimanje prvih emisija počelo je 1981. a emitovanje 1982.

Životne zajednice, špica serije

Serija „Životne zajednice“ je prema sačuvanoj dokumentaciji i sećanjima učesnika[6] imala dvanaestak polusatnih emisija – ekološko-prirodnjačkih dokumentarnih filmova snimljenih isključivo radi prikazivanja u „Školskom programu“ RTB. Pored životnih zajednica široj javnosti relativno poznatih predela, kao što su listopadne šume, livade, bare i reke, snimljen je i do tada na jugoslovenskoj televiziji neviđen živi svet slanih jezera, planinskih tresava, lesnih obronaka i neobičnih potopljenih rečnih ostrva.

Bile su „Životne zajednice“ potpuno iznenađenje za širu televizijsku publiku (Školski program TVB bio je redovno gledan i izvan učeničko-nastavničkog dela populacije) koja je u to vreme sa televizije znala sve o živom svetu afričkih savana a ništa o onom iz svojih zavičaja. Privukla je nova serija veliku pažnju i zanimanje i zato što se nije bavila netaknutom prirodom dalekih i zaboravljenih kutaka naše zemlje nego naprotiv, ekosistemima u kojima je čovek tradicionalno prisutan i onima koje je namerno modifikovao. Glavni urednik Redakcije Školskog programa TVB književnik Ibrahim Hadžić, inače gljivar-amater, bio je vrlo zadovoljan popularnošću serije.

B. Ivančević: urednica Ivanka Ilić sa sinom Milošem na snimanju na Biogradskom jezeru.

Mozak, duša i motor „Životnih zajednica“ bila je međutim urednica Ivanka Ilić, biolog, a sticajem okolnosti moja koleginica sa studija na fakultetu i školska drugarica iz Klasične gimnazije. Posle uspeha „Životnih zajednica“ dobila je zadatak da u osnovi po istom modelu uređuje i snima seriju još zahtevnijih prirodnjačko-ekoloških emisija pod naslovom „Priroda Jugoslavije“.

Priroda Jugoslavije, špica serije

Tokom sledećih deset godina, sve do kraja velike Jugoslavije i reorganizacije svih redakcija TVB prilikom osnivanja Radio-televizije Srbije 1992, snimljeno je tridesetak emisija „Prirode Jugoslavije“ u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Sniman je živi svet planina, visoravni, klisura, dolina, jezera, peščara, primorja, ali i potpuno veštačkih predela.

Zadivljuje veština urednice Ivanke Ilić da razvije mrežu jugoslovenskih prirodnjaka i angažuje ih kao pisce scenarija i spikerskih tekstova, stručne konsultante[7] koji su stalno prisutni na terenu pored snimatelja a zatim i kraj montažnog stola tokom montiranja emisija. Ja sam se spremno odazivao pozivima da učestvujem u svim tim ulogama, pa čak i kao neka vrsta voditelja u mini-seriji o Ulcinjskom primorju.

Danas je teško i zamisliti snimanje ptica (i svega ostalog) u prirodi glomaznim i teškim analognim kamerama koje su na sebi odozgo nosile velike crne kasete za filmsku traku širine 16 mm nalik ušima Miki Mausa[8]. Snimatelji, čak i oni iskusniji, nikad ranije nisu snimali na ovakav način – slobodne ali plašljive i oprezne ptice i druge životinje u divljoj i ponekad negostoljubivoj prirodi. Neki u početku nisu mogli da prihvate da loše snimljen kadar ne može da se ponovi u „dublu” i da odletelu pticu ni najbolji stručnjak za ptice ne može da vrati na početnu poziciju. Bilo ih je koji nisu umeli da plivaju i odbijali su da uđu u čamac. Na Vlasinskom jezeru, snimatelj nije ni za živu glavu pristajao da stane nogom na tresetno ostrvo jer su mu lokalci odmah po dolasku ispričali čuvenu priču o bugarskoj konjici koja je propala kroz tresetnicu. Neprihvatljiv im je bio i zagušljivi kamuflažni šator bez kojeg se nije moglo prići dovoljno blizu gnezdu na brisanom prostoru. Teško su pristajali da ustaju pre svanuća da bi po mraku došli do zaklona i sačekali priliku da snime jedinstvene prizore na gnezdu. Međutim, većinu bi ubrzo poneo entuzijazam i prilika da baš oni snime nešto što dotad nije viđeno na televiziji. Bili su to u stvari sjajni snimatelji[9].

Može sad da izgleda kao tehnologija kamenog doba, ali na kamerama ništa nije bilo automatski, sve se radilo ručno. Prvo se ručnim svetlomerom merila svetlost i ručno nameštala blenda. Ako bi naišao oblak, blenda se podešavala manuelno. Snimatelji bi rekli da blenda „žvaće“, ili bi objavili da „nemaju blendu“ i zaustavljali snimanje jer film nije imao dovoljnu osetljivost za loše svetlosne uslove. Fokus na objektivu se takođe podešavao rukom i to se zvalo šarfovanje. Sve se u početku snimalo na negativnu filmsku traku koja se ušniravala iz kasete u kameru. Taj negativ se slao u Zagreb, u Fotokemikinu laboratoriju na razvijanje a zatim se tamo prebacivao na umker (na pozitiv, Umkehrfilm). Kasnije se snimalo direktno na umker-film. Uvek su se dobijali koturovi kilometarskih filmskih traka koji su za montažnim stolom seckani po kadrovima, međusobno se selotejpom lepili po sekvencama i spajali u celu emisiju. Na kraju su se polagali šumovi, muzika i spikerski tekst u sinhro-sali. Nijednog trenutka ništa se nije radilo digitalno jer je digitalna tehnologija bila tek u povoju.

Na snimanje je uvek izlazila povelika televizijska ekipa, sastavljena od reditelja, ponekad sa sekretaricom režije, urednice, snimatelja sa najmanje jednim asistentom, tonca (snimatelja tona) i njegovog asistenta koji je vukao teški akumulator i mikrofone s kablovima, zatim organizatora, vozača, pisca scenarija i jednog ili više stručnih saradnika raznih specijalnosti. O putovanjima, radu na mestu snimanja, iznajmljivanju čamaca, policijskih glisera i helikoptera, kao i o smeštaju, ishrani i finansijama brinuli su se manje ili više uspešno organizatori[10].

U stvari, svima je, bar na početku, snimanje ovakvih emisija bilo nešto što su radili prvi put. Biolozi poput mene nikad ranije nisu pisali scenarija niti su imali pojma o tome kako se snimaju dokumentarni televizijski filmovi. Reditelji su prvi put režirali bez mogućnosti da upravljaju ponašanjem ptica i cvetanjem biljaka. Snimatelji nisu bili navikli da rade u za njih gotovo nemogućim uslovima. Dešavalo se da uzbuđeni stručni konsultant, iznenada spazivši neku retku vrstu ili neočekivanu a jedinstvenu pojavu, vatreno vikne „snimajte ovo!” – na šta režiser ledenim glasom kaže – „Nema u scenariju.” Ali ipak nagovori snimatelja da to snimi.

Ili obrnuto, noć uoči našeg dolaska radi snimanja kolonije barskih ptica, nabujala Sava je poplavila Obedsku baru i potopila sva gnezda u koloniji na niskim vrbama. Mesto je izgledalo jezivo, svuda su se videli samo leševi podavljenih mladunaca. Scenario smo mogli da pocepamo i bacimo da ga voda odnese. Mislio sam da je ta emisija propala. Ipak smo improvizovali bez scenarija, i tako je nastala jedna od najdramatičnijih emisija „Životnih zajednica”, svedočanstvo o hirovitoj prirodi ni nalik našoj predstavi o harmoničnoj ravnoteži netaknute prirode. Igrom slučajnosti, te prve emisije „Životnih zajednica“, režirao je Jelašin Sinovec sin profesora koji je Ivanki Ilić i meni predavao biologiju u Klasičnoj gimnaziji u Beogradu.[11]

Tu se naročito video značaj spikerskih tekstova koji tumače i objašnjavaju ono što se očima vidi. I međusobno povezuju u celinu obrazovnu funkciju svakog dela emisije i svih emisija u seriji. Čitali su ih legendarni televizijski spikeri i glumci[12].

Ekipa na Durmitoru 1984: prvi sleva režiser Jelašin Sinovec, druga sdesna urednica Ivanka Ilić sa sinom Milošem iza kojeg stoji organizator Tonči Matulić, a sasvim desno je snimatelj Mića Urošević (foto: Georg Džukić)

Za mene, prava čarolija počinjala je ne na terenu za vreme snimanja nego u Montaži RTB na Sajmu. Obično nas je bilo troje u polumračnoj nevelikoj prostoriji: montažer (ili češće –montažerka[13]), reditelj i scenarista. Često bi bivala prisutna i urednica. Tokom rada, glavno svetlo bi bilo ugašeno, a ostajao bi osvetljen minijaturni radni ekran projektora montažnog stola, nad kojim smo sve troje bili nagnuti zureći u kadrove koji promiču, jurnu, pa se zaustave i vraćaju unazad pod rukom montažera. Iza nas i sa strane, nalazile su se galgice, kukice na kojima su bili okačeni duži i kraći komadi filmske trake. Galgice su mi ličile na umanjenu verziju mesarkih kuka u nekadašnjim kasapnicama na kojimna su visili veliki komadi mesa, čitav but, plećka ili polutka. Umesto belih pločica na zidu mesare, galgice u montaži bile su ispred neonskog svetlećeg panoa. Zahvaljujući tome montažeri su uspevali da u polumraku prepoznaju parčad filma koji im je potreban, na način sličan nekadašnjem radiologu koji ispituje upravo pristigli analogni rendgenski snimak.

Uživao sam da posmatram sa koliko mirnoće i kakvom veštinom montažerka čudesnom spravicom zvanom presa, secka i lepi delove beskrajnih i koprcavih filmskih traka, šnira ih preko komplikovanog sistema točkića i premotava na ogromne horizontalne tanjire-kalemove montažnog stola! Gotove delove bi namotavala na špulne, manje koturove trake za privremeno sortiranje građe za buduću emisiju.

Iz početnog, haotično nagomilanog snimljenog materjala, iz koga, iskreno sam se plašio, nije moguće izvuči ništa konzistentno, manipulacijom mađioničarskog dueta reditelja i montažera, polako su se uobličavali delovi filma kakav sam zamislio scenarijem. U jednom trenutku reditelj bi objavio: „Imamo emisiju!” U onom polumraku, svi bismo izmenjali poglede i osmehe ohrabrenja. Dotadašnja napetost bi prestala, i sa uživanjem bismo nastavljali rad, do fajnšnita[14].

Svaka emisija je morala da ima određenu dužinu (oko pola sata). Uvek su ostajale brojne špulne sa neiskorišćenim iako kvalitetno snimljenim materijalom u čije snimanje je bio uložen veliki trud cele ekipe na terenu. Bilo je čitavih sekvenci žrtvovanih samo zato što su bile slične onim već upotrebljenim, ili jednostavno nisu bile uklopive u scenario. Ti divni snimci su se bacali. Osim ako urednik ne bi doneo odluku da se uradi još jedna emisija na sličnu temu. Tako su nastale „Obedska bara 1 i Obedska bara 2” i neke druge, a „Ulcinjsko primorje” je trjumfalno razvijeno na čak četiri emisije![15]

Kad je 1989. snimana „Suva planina” po scenariju mladog prirodnjaka-botaničara Marjana Niketića, helikopterom su na vrh planine spušteni on, reditelj Radoslav Moskovlić i snimatelj Miloš Mitrović sa pomoćnikom i osetljivom opremom za snimanje. Helikopter je otišao ostavivši pionirski tim bez komunikacije s ostatkom ekipe. Ne, u to vreme nije bilo mobilnih telefona. Odmah su organizovali mali bivak od dva šatora pored jednog kamenog skloništa čobanske bačije koju čobani više i ne koriste. Trebalo je da ih čeka na magarcima i konjićima dopremljen drugi deo opreme sa provijantom i naročito s vodom za sve vreme rada. Ali od toga ni traga ni glasa. Ujutru, posle mučno provedene noći, mrtvi gladni, žedni i promrzli, rešili su da pošalju dvojicu da vide šta se desilo sa organizacijom snabdevanja i da po svaku cenu donesu vodu i nešto za jelo. Vreme kao da je stalo. Mala pukotina u organizaciji, a surova planina već pokazuje svoje zube. Kad su počeli da razmišljaju o odustajanju i evakuaciji, posle 26 sati čekanja, pojavio se mali karavan od tri tovarne i jedne lajave životinje. I sa ostatkom ekipe.

Izlazak tovara na Suvu planinu 1989.

Svejedno, bez obzira na peripetije, tog puta i uz još nekoliko racionalnije izvedenih penjanja na Suvu planinu, snimljen je izvrstan materijal koji u potpunosti dočarava prirodnu, a naročito florističku izuzetnost Suve planine. Za biljke koje nisu cvetale u vreme kad je moglo da se snima, Marjan Niketić je stavio na raspolaganje svoje izvanredne analogne dijapozitive. Uz to, ekipa RTB je uspela da prva, a možda i poslednja filmski zabeleži neke neobične oblike stočarskog korišćenja Suve planine kakvi su već onda nestajali. I naravno, nije bilo šanse da se to sve ugura u jednu polučasovnu emisiju. Brzo se došlo do ideje o „Suvoj planini 2”. Kako je međutim prva emisija bila koncepcijski zaokružena po odličnom Niketićevom scenariju, bilo je teško napisati nešto kao nastavak onog što je već završeno. Pa su se urednica Ivanka i reditelj Rade setili mene i predložili da ja pokušam da dopišem nastavak. Iako ja nijednom nisam išao s ekipom na snimanje Suve planine.

Snimanje emisije „Suva planina 1“, 1989.

Ja sam u stvari prilično dobro poznavao Suvu planinu. Izlazio sam na nju i sa osojne i sa prisojne strane, sve u potrazi za tamošnjim pticama. Prvi put sam tamo išao još 1971. kao hvatač ptica u mreže radi genetskih istraživanja potrebnih za doktorsku disertaciju tadašnjeg asistenta na Zoološkom zavodu Prirodno-matematičkog fakulteta, Vojkana Jovanovića. Trebalo je da uhvatimo žive dve vrste visokoplaninskih ptica i da ih donesemo u Beograd. Krenuli smo preko Gadžinog Hana zavodskom kampanjolom – terencem Zastava AR 55 (FIAT Campagnola), od Donjeg ka Gornjem Dušniku, odakle je trebalo da se penjemo peške. Na prvoj uzbdici kampanjola je odbila poslušnost, pa smo se vratili u donji od dva Dušnika. Uzeli smo sobu kod jedne udovice i rešili da sutra ujutro izađemo peške na litice grebena Suve planine. Ljubazna domaćica nam reče da će nam obezbediti netraženog vodiča, svog rođaka, da ne „zabasamo”. Uzalud sam joj objašnjavao da imam topografsku kartu i da mi ne treba vodič. Nije htela da ima na duši dvojicu svilenih Beograđana.

Bar jedan od nas dvojice nije izgledao ni najmanje svilenkasto. Vojkan Jovanović bio je izrazito tamnoput (nadimak mu je bio Crnac) i bio je, kako se onda govorilo – razbacan, a danas bi se reklo nabildovan. Gimnastičar (prvak Jugoslavije u nečemu), prepun snage, stalno je vežbao i prekorevao me što i ja ne vežbam. Ujutru sam doživeo šok – naš dodeljeni vodič je bio čovečuljak neodređene dobi, s jednom kraćom nogom i s jednom defektnom rukom, a i glavu je držao nagnutu na jednu stranu. Teško mi je da opišem u šta je bio obučen, ali na nogama je imao poderane gumene opanke Borovo, koji su po mom mišljenju bili potpuno kontraindikovani za planinarenje.

Trudeći se da ga nekom rečju ne povredim, izrazio sam sumnju da je mudro da krene da nas vodi. Dodao sam još da mi žurimo jer treba noćas sa pticama još da stignemo nazad u Beograd. Tvrdoglavo je odbijao da odustane i stalno se smeškao, ali ne blesavo, nego uz jedan vrlo pronicljiv pogled. Vojkan je gledao na drugu stranu, da se ne vidi kako se smeje mojim neuspešnim pokušajima ubeđivanja.

I tako krenusmo uz planinu. Hromi vodič i ja natovaren opremom polako, a Vojkan pun snage odmah isprednjači i uskoro ga izgubismo iz vida. Krišom sam motrio na našeg vodiča: vrlo vešto je koristio noge različite dužine po strmom, kamenitom i neravnom terenu i uopšte nisam morao da usporavam zbog njega ili da ga sačekujem. Za pojasom je nosio jedno sekirče i svaki čas ga potezao da odseče neku granu bez zadržavanja. Ubrzo sam zapazio da tom sekiricom u zdravoj ruci vrlo vešto u hodu nešto delje. Zapanjio sam se kad sam video da je za čas izdeljao finu drvenu kašiku i to sekirom, a ne nekim preciznijim drvodeljsklim alatom. Do gore je još svašta napravio i trpao u torbu, čak i neki deo za volovski jaram. Ne bih se iznenadio ni da mu je iz torbe provirila tek otesana Pinokijeva glava. I sve je to iskuckao sitnim potezima naoštrene sekire, dok je hramao uzbrdo i to bez zastajkivanja. Ali nije bio pričljiv, niti sam ga ja zapitkivao.

Kad smo izašli gore, Vojkan je tvrdio da je došao čitav sat pre nas. Naš vodič Đepeto nije se bio ni oznojio, a nisam video ni da se ijednom spotakao. Čim sam malo predahnuo, potražio sam ptice koje treba da ulovim. Teško je bilo naći i ptice i pogodno mesto za postavljanje mreža na vetrometnom grebenu Suve planine. Neverovatnom srećom, uhvatio sam za vrlo kratko vreme obe tražene vrste. Odmah smo krenuli dole s dragocenim plenom. Našem vodiču silazak nije tako glatko išao, morao je da se spušta pocupkujući. Vojkan je naravno stigao čitav sat pre nas. „Gde ste dosad?” – pitao je.

Bio sam posle toga još dva puta na Suvoj planini, ali mi je te, 1990, apsolutno nedostajala inspiracija za pisanje dopunskog scenarija o nečemu u čemu nisam direktno učestvovao. Požurivali su me, rokovi su isticali. Onda je reditelj Rade Moskovlić predložio da pokušam da napišem nešto kao „Kako smo snimali Suvu planinu”, uz korišćenje fotografija koje su pravljene tokom događaja s helikoipterskim desantom. Pregledao sam ceo materijal, razgovarao s učesnicima, ali mi nije išlo. Ipak, to „kako” i to prvo lice, doduše množine, ostalo mi je u glavi.

Osiguravanje opreme na samaru magarca: u drugom planu scenarista Marjan Niketič, u trećem planu reditelj Rade Moskovlić. Suva Planina 1989.

Na kraju sam pokušao da sve preokrenem. Da narator ne bude bezlični spikerov glas, već da uvedem pripovedača kao ličnost, izmišljenu i nevidljivu ali sasvim personalno definisanu. Tako je nastao nekonvencionalni scenario za emisiju Suva planina 2: „Kako me je osvojila Suva planina”. Kad sam pokazao tekst Ivanki i Radetu, prihvatili su. Valjda kao ajde, daj-šta-daš.

Špica emisije „Suva planina 2“, RTB 1990.

U toj emisiji/filmu pripovedač nema ime, niti se ikad pojavljuje u kadru. Samo se čuje njegov glas u prvom licu, glas tada tridesetogodišnjeg glumca Svetislava Goncića. I ovaj izmišljeni pripovedač je približno tih godina. On je na početku bio urbani novajlija koji je brzopleto prihvatio ponudu da učestvuje u televizijskoj ekspediciji za koju nije imao potrebna iskustva. Tokom snimanja emisije on osvaja Suvu planinu ali bolje rečeno, na kraju je ona osvojila njega. Doživljava prizore izvanredne lepote i plaća ih pravom monetom – znojem, bolom i najvećim naprezanjima. Ali drugačije se i ne može upoznati jedna ozbiljna planina. A takva je Suva.

Dugo očekivani tovar, Suva planina 1989.

Izmišljeni narator Iks Ipsilon prisustvuje svim događajima tokom snimanja uključujući i one dramatične. I komentariše ih. Jeste naivan kao terenac, ali ga scenario nikad ne ismeva zbog toga. I nije nikakav osobenjak, jer mi je ideja bila da se stvori prilično stereotipni lik s kojim se prosečni gledalac može lakše identifikovati. Dopuštaju mu se povremena oduševljenja, skoro padanja u zanos Suvom planinom. Osetljiv je na prva neposredna, opipljiva i dodirljiva iskustva u prisustvu neulepšane prirode i u društvu ljudi koji s njom u dosluhu žive i rade.

Za mene su ipak najveći izazov bili delovi scenarija u kojima je trebalo da komentarima pratim snimke dvaju jedinstvenih događaja: prvi je korišćenje vode na suvoj Suvoj planini iz jame ledenice, vode koja ne može da iscuri i pobegne u kraško podzemlje, i drugi, spuštanje sena uz pomoć sile gravitacije. Prenosim ovde delove originalnog teksta, a vi zamislite sliku ili pogledajte ovde:

„[ 19:54 ] Naš prijatelj Dragan [iz sela Kaletinca], vlasnik magaraca i otac dve radoznale ćerke koje su sa velikom pažnjom i povremenim kikotanjem pratile naše petljanje sa opremom, pozvao nas je da prisustvujemo retkom prizoru kakav se još malo gde može naći. Kada nam je objasnio o čemu se radi, rešili smo ne samo da prisustvujemo, već i da učestvujemo. … Odvajkada, stotinama godina se ovde upražnjava neka vrsta primenjene speleologije. Krajem leta, a pre jesenjih kiša, nestane sva voda na Suvoj planini. Jedino na dnu jama ledenica u prirodnom frižideru na dubini od preko 30 metara, preostao je lanjski sneg.

Spuštam se u središte zemlje. Na površini sam ostavio letnje temperature. Sa svakim hvatom užeta temperatura pada za nekoliko stepeni. [ 20:59 ]

Dole na dnu „bunara” radi sekira. Voda u čvrstom stanju, neka vrsta konzerve vode.

Odsečeni komadi zaleđenog snega izvlače se istim konopcem kojim se čovek spustio u jamu.

Grumenovi snega odnose se u nekakve zarđale limene buriće na otapanje.

[ 21:59 ] Kome je dugo da to sačeka može da hvata vodu snežnicu u plastični balon. Ako nema levka ima biljaka sa levkastim listovima. Za nas je sve to fantastično. Prvorazredna atrakcija čiji svaki detalj želimo da zabeležimo. Za ove ljude vađenje snega iz jame je obična stvar, za njih je senzacija dolazak televizijske ekipe.”

Spuštanje snimatelja u jamu ledenicu, Suva planina 1989.

Na početku sekvence, kad Dragan počne da se užetom spušta u jamu, na tonskom snimku čuje se povik njegovog pomagača: „Jesi li poneo sekiru?” To nije Goncićev glas, nego jedina autentična, neizmišljena rečenica. Za razliku od svih drugih u scenariju.

Evo i drugog citata:

„Sutradan ujutru pojavili su se kosači. Interesantno je da se ovde kosi trava kada je već suva. Sasvim u stilu Suve planine.

[ 24:57 ] Objašnjeno mi je da se trava ne kosi zato što je predugačka, već da za vreme zime seno posluži kao hrana za stoku, kad ona zbog snega ne može da se isteruje na pašu. Suva planina, ma koliko surova bila, hrani i poji sva sela u svom podnožju.

A kako transportujete seno u dolinu sa ovih visina kad nema puta? Dođite u januaru da vidite rekli su nam. Obećasmo i krenusmo da se pakujemo.

Kako smo i obećali ispeli smo se još jednom, poslednji put. Usred zime, po snegu i mrazu, po pravom pasjem vremenu. Kada je čovek radoznao, onda svaki napor i iskušenje ima smisla. U stvari, poveli su nas seljaci sela Kaletinca da nam pokažu kako transportuju ono seno koje su letos kosili. Najpre rasture plast sena da bi se prepakovao u velike bale. Na prvi pogled, oblik i veličina tih bala izgledaju pogrešno. Nezgrapne su za nošenje, a i za kotrljanje. Neupućenom bi moglo da se čini da bi njima bilo lakše baratati da su okruglastije. Samo neupućenom.

[ 26:50 ] Uopšte, kad posmatrate ove ljude kako rade, jasno vam je da tačno znaju svoj posao koji su usavršavali bar isto toliko, koliko i vađenje snega iz ledenice. To je iskustvo generacija. Kažu da je ovaj način transporta jedinstven. Koliko samo sena daje ta Suva planina. Kao što je sneg iz ledenice konzerva vode, tako su ove bale sena konzerve biološkog produktiviteta, kako kaže Prirodoslovac. Prvo moraju da se bale odguraju uzbrdo, do grebena, a odatle se menja način transporta: s druge strane grebena bale se najpre poprečno kotrljaju na mestima gde je vetar oduvao sneg. Sedam bala dobija se od samo jednog plasta sena.

Na snegu i na blagoj nizbrdici bale se okreću uzduž i vuku kao saonice. Sada je već sasvim lako. Mogu se čak praviti konvoji. Što je nizbrdica veća, to je lakše. Najzad bale i same idu. Više nije problem vući bale nego njima upravljati. Ali momci su neverovatno vešti. Jašu na balama samo s jednom motkom kao upravljačem i jure kao po bob-stazi. Razmišljam o novoj zimskoj olimpijskoj disciplini.”

Vrlo mi je čudno što sam bio potpuno zaboravio ovaj svoj tekst. Sećao sam se da su bile dve emisije o Suvoj planini, ali sam bio ubeđen da je oba scenarija pisao Marjan Niketić. Upravo u vreme kad mi je Rade Moskovlić našao tu emisiju na jutjubu, i ja rešio da opišem taj slučaj, javlja mi sin da je na Suvoj planini, i pošalje mi fotografiju sa Bojaninih voda.

Filip Vasić na Bojaninim vodama, Suva planina aprila 2024.

A onaj scenario počinje ovako:

„Zaista puca pogled sa Bojaninih Voda na Suvoj planini. Dok mi srce još lupa od prethodnog uspona, osećam želju da viknem, da pustim glas, da se njegov odjek razlegne ovim prostranstvima. I viknuo bih da me nije sramota od ostalih…”

Dalje Iks Ipsilon priča kako je, sa izvesnim zakašnjenjem, rešio da upozna iskonsku prirodu, da osvoji jednu planinu. Suva planina nije Mont Everest, ali mislio je da mu kao početniku taman odgovara njenih 1800 metara.

A na kraju emisije, taj nevidljivi i bezimeni pripovedač tvrdi da je video i kako žive ljudi na planini i od nje. Upoznao je, kaže, nove prijatelje i često se suočavao sa samim sobom. Pošto se vratio sa ekskurzija na Suvu planinu, nastavio je da se bavi svojim svakodnevnim poslovima u gradu. Navodno, i dalje vrlo često, kad zatvori oči, opet lebdi nad Sokolovim kamenom, Smrdanom, Tremom. Deo njega je kao zauvek ostao na Suvoj planini.

[1] Kada je artiljerijski kapetan Vojislav Vuković, moj budući deda, zaprosio Jelenu Jozefović, a moju buduću babu, ona mu je rekla “Ali ja sam Jevrejka!” Na to je Voja odbrusio “Pa šta?!” Time je to pitanje bilo završeno, a način je ostao na ceni u porodičnoj tradiciji.

[2] Mislim da je to bilo na promociji njene knjige pesama “Putovanje”. Balkanski književni glasnik 2008.

[3] Danijela Kambaskovic: Of comfort and dispaire: Plato’s Philosophy of Love and Shakespeare’s Sonnets. U: Shakespeare and Emotions (str.17-28). Palgrave Shakespeare Studies 2015.

[4] Enrike Vila Matas: U Kaselu logike nema. Beograd 2018: Laguna.

[5] Reči su veština moja / Al pesnik nisam.

[6] U osvežavanju pamćenja i dopunjavanju informacija mnogo su mi pomogli Ivanka Ilić, Boris Ivančević, Olja Vasić, Radoslav Moskovlić, Milovan Urošević, Vladimir Stevanović, Marjan Niketić, Vladimir Kalafatić i Georg Džukić.

[7] Među stručnim saradnicima su bili još i (abc) Aleksandar Hegediš, Boris Ivančević, Bratislav Grubač, Georg Džukić, Goran Sušić, Ištvan Ham, Ištvan Hulo, Josip Šoti, Marjan Niketić, Milan Paunović, Olja Vasić, Saša Marinković, Slobodan Puzović, Vladimir Kalafatić, Vladimir Stevanović i Vojislav Jovanović, a jamačno sam nekog propustio da se setim.

[8] TVB je u to vreme raspolagala nemačkim kamerama Arriflex, na koje je mogao da se namesti „top“ – dalekometni teleobjektiv za snimanje ptica. Te kamere su zahtevale moćne stative i potpuno stabilnu podlogu. Lakšim „pajarom“, švajcarskom kamerom Paillard Bolex s manjim objektivima na „revolveru“, moglo se snimati i iz ruke.

[9] Zapamtio sam (abc) Dragana Stanojkovića, Miloša Mitrovića, Milovana Uroševića, Rodoljuba Jovanovića, Slavka Veljića, Vuka Dapčevića i Životu Neimarevića.

[10] Sećam se organizatora Mihaele Simonović, Verice Čapaković, Tonija Matulića, Miroslava Živkovića i Zorana Preradovića.

[11] Od ostalih režisera emisija obe serije sarađivao sam sa (abc) Mićom Uzelcem, Miletom Lugomirskim, Radoslavom Moskovlićem i Vladimirom Perovićem.

[12] Dejan Đurović, klasičarka Dragana Marković i Žarko Obračević.

[13] Zapamtio sam dobro ljubaznu Milinu Mitrović, jer je bila prva s kojom sam sarađivao. A Radmila Nikolić je pomogla da se ispetljamo sa emisijom „Suva planina 2”.

[14] Feinschnitt, nem. završni rez.

[15] 1 Ostrvo koje hoda, 2 Velika plaža, 3 Otkud pesak u moru?, 4 Kulturna laguna – Ulcinjske solane.

 

Splitski gvaš 2: vedute

Onda se iznenada pojavila boja. Između dva bela platna pomolilo se jedno rumeno devojče, kao gustim gvašem malano. Gledalo me je u oči, ni začuđeno ni zainteresovano.

Jednom, mislim da je to bilo 1981, leteo sam za Split službeno na sastanak jugoslovenskog Međuakademijskog odbora za floru i faunu, koji se imao održati u Institutu za oceanografiju i ribarstvo na rtu Svetog Jurja na Marjanu. SANU je zastupao tek postavljeni predsednik Odbora za proučavanje faune Srbije akademik Zlatibor Petrović, parazitolog. Pošto sam se ja u tom trenutku zadesio na mestu sekretara Odbora, poveo me je da mu se nađem pri ruci.

Institut za oceanografiju i ribarstvo tek što je napunio 50 godina i sastanak Međuakademijskog odbora je i zakazan u Splitu zbog te obljetnice. Splitski institut, koji je počeo s radom 1930. kao Biološko-oceanografski institut, bio je ondašnji veličanstveni jugoslovenski državni i međuakademijski projekt. Osnivači i članovi Naučnog saveta bili su sve do Drugog svetskog rata akademici Živojin Đorđević i Siniša Stanković iz Srpske Kraljevske akademije (Beograd), Vale Vouk iz Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (Zagreb) i Jovan Hadži iz Slovenske akademije znanosti in umetnosti (biće osnovana 1938. u Ljubljani). Domaćini su nam ponosno pokazali na zidu Instituta mermernu ploču na kojoj je sve to bilo uklesano. Ko se i ne bi ponosio.

Divio sam se uvek toj zgradi-palati Instituta, remek-delu splitskog arhitekte Fabijana Kaliterne, inače poznatijeg kao “otac sportova” u Splitu. Ličila mi je na novu ali umanjenu Dioklecijanovu palaču, dok je bila nova a u njoj živeo njen gazda. Hoću da kažem, građena je da bude Institut i u njoj jeste bio Institut. A i Kaliterna je čini mi se imao na umu neke slične zamisli kao i Dioklecijanov arhitekta. I na prvom spratu dvospratnog Instituta, na južnoj, osunčanoj fasadi okrenutoj moru, kao i na Dioklecijanovoj palači, od ugla do ugla ide visok kriptoportik, s jedne strane otvoren hodnik sa stubovima povezanim arkadama, nešto kao viseći trem ili dugačka lođa. Obično se tumači da je svrha tog arhitektonskog elementa bila uživanje penzionera Dioklecijana u neuznemiravanoj šetnji visoke bezbednosti i udobnosti (hladovina) s nesputanim pogledom na prelepi seascape.

Ne treba međutim prenebregnuti ni klimatizacioni efekt koji kriptoportik ima na usporavanje zagrevanja spoljnog južnog zida palače, tako što uspravnu površinu fasade tokom većeg dela dana senkom svoda zaklanja od direktne sunčeve radijacije. Noću pak, promajni kriptoportik ubrzava hlađenje zagrejanog kamena. Ne sumnjam da je Kaliterna i to imao u vidu kad je na najtoplijoj, južnoj fasadi Instituta, osim kriptoportika na volte na prvom katu, dodao u prizemlju isti takav trem, i još na trećem nivou ponovio kriptoportik, ali niži, sa stubovima povezanim ravnim arhitravom umesto arkada. Još su ispred fasade bila dva reda palmi, koje su doduše povećavale hlad, ali su zaklanjale pogled na more, na Čiovo, Šoltu i Brač. Uz sve to, kameni zidovi metarske debljine rad u Institutu činili su prijatnim i po najvećoj žezi. Bio sam ponosan što moji kumovi Duca i Reca rade u takvoj zgradi.

Najlepše se Institut vidi s mora, iz pravca Čiova, po kasnoposlepodnevnom suncu za leđima, kad more dobije svoju pravu boju, a Marjan ostane šumski taman, samo s trakom sivih Jerolimskih stena. Tad zgrada Instituta kao da iskorači iz svog senovitog skrovišta, pokaže se i zarumeni. To znam od leta 1974, kad smo, u povratku sa Brača, moja supruga Zorana Vasić i naš tek prohodali sin Filip, svratili u posetu Regnerovima u Splitu. Baš u najbolje doba dana Reca nas je izvezao na more svojom pasarom sve do Šolte.

Split 1974: Slobodan Regner Reca, Boris Regner Jr, Zorana Vasić, Filip Vasić Jr.

Poslednji put sam službeno, i poslednji put uopšte, bio u Splitu decembra 1990. Uhvatio me je tamo i 22. prosinca, proglašenje novog Ustava nove samostalne republike Hrvatske. Na Prokurativama je razvijen redizajniran barjak, i mislim i na Rivi, a i po izlozima su se mogle videti novoustanovljene nacionalne zastave malih formata. Nisam video nikakvih manifestacija, u hotelu „Marjan“ bilo je kao i svakog drugog dana, ali kao da je ceo Grad bio nešto tiši nego inače, ili sam ja to uobražavao. Ustav, čudna mi čuda! Tresla se gora – rodio se miš!

E, a ja sam zbog tog miša u gori i potegao iz Beograda! Zbog dinaromiša, koji doduše nije pravi miš nego voluharica (za one koji prave razliku) i to voluharica od milion dinara – dinarska voluharica (Dinaromys bogdanovi), endemska vrsta Dinarskih i bliskih im planina. „Živi fosil“, ta zverčica bila je poznata samo po fosilnim nalazima i celo njeno pleme je smatrano izumrlim pre million godina. Sve do senzacionalnog otkrića 1922. kad je ruski bračni par Martino počeo da nalazi prve, sive, rundave, tople i žive dinarske voluharice, prvo u Crnoj Gori a zatim i drugde po krševitim dinarskim planinama. Što je među biljkama Pančićeva omorika – to je među sisarima dinarska voluharica Martinovih! Zovu je Martino’s snow vole, Campagnol de Martino, Martino-Schneemaus, itd.

Alenka Kryštufek: dinarska voluharica sa Bistre, Severna Makedonija, dobrotom Borisa Kryštufeka

U vreme pripremanja hrvatskog Ustava, ja sam u beogradskom Prirodnjačkom muzeju pripremao izdavanje knjige Martinovog učenika i nastavljača Borisa Petrova o sisarima Jugoslavije. Petrov je bio moj prvi i poslednji šef u radnom životu, iz vremena kad sam bio zaposlen u Institutu za biološka istraživanja u Beogradu. Želeo sam da knjiga počne fotografijom jedinstvene dinarske voluharice. Bilo je vrlo malo do tad snimljenih fotografija a Petrov je svakoj nalazio manu. Ostalo je da pokušam da, po njegovim uputstvima i na mestima gde je ranije lovljena, uhvatim i za knjigu snimim dinarsku voluharicu. Pokušavao sam na Bjelasici, na Trebeviću, i oko Cetinja, uzalud. Klopke su mi bile pune sisarske bižuterije, ali mi je žuđeni dragulj uvek izmicao. Moj poslednji pokušaj bio je na Mosoru i Kozjaku iznad Splita u decembru 1990. Uveče sam postavljao klopke i rano zorom išao da ih pokupim.

Sa istim razočaravajućim rezultatom. Petrovljeva knjiga izašla je bez fotografije.[1]

Gordan Pomorišac: Ka Srebrenim vratima, Split 1975.

Kao utehu, kupio sam ispred Srebrenih vrata tradicionalne gumaše. Teški sandalo-opanci na kaiš, pravljeni navodno u Zagori, potplateni automobilskom gumom i s licem od debele meke žute kože od restlova štavljenih u vojnim kožarama ondašnje JNA. Kupovao sam ih svakih desetak godina a skidao ih kad idem u krevet. Nosio sam ih iz ekstravagancije, zbog jednog događaja iz gimnazije. Trpeo sam njihovu jedva podnošljivu neudobnost. Da, imale su miris, na gumu i štavljenu kožu. Sećam se da ih se moja sestra Miša diskretno užasavala – „Zar ćeš u tome da ideš?“ (London, Kejptaun). Zauzvrat, bili su neuništivi. Poslednji par završio je između Gavdosa i Krita. U moru.

Splitski desetogodišnji gumaši pred spomenikom „Psu koji je voleo vozove“, Simonstaun, Kejptaun 2001.

Split mi u mladosti, kako bi rekao Matavulj, “postade pravo obajanije.”[2] Kao i svima koji su ikad otvorena uma i duha ulazili u Split, ili Spljet. Ili Spalato. Voleo sam u početku da zapažam, pronalazim, istražujem, da čitam o njemu. Da otkrivam. Da se čudim i divim. Pa i da se zgražam nad vekovnim hrišćanskim vandalizovanjem Dioklecijanove palate i da se divim njenom paganskom opstajanju usprkos očiglednosti.

Smilja Pomorišac: Split [ja ću robu sušit di je mene volja]

Pri svakom sledećem dolasku u Split bivao sam nešto manje analitičan i postepeno prestajao da se čudim a nastavljao da se divim. Ali i gnušam primitivne komercijalizacije tipa mortadela “Dioklecijan” (Mesna industrija “Sljeme”, Zagreb[3]). Vremenom, prestao sam da obilazim i slavna mesta, nego sam se najradije samo nasumično šetao, tačnije lutao, njegovim obalama i uličicama, prepuštajući samom Splitu da mi ponudi neki prizor, događaj ili susret.

Smilja Pomorišac: Split

Jednom tako, nekog tmurnog jesenjeg dana 1972, tumarao sam uskim pustim sokacima Geta, koji nisu bili baš krivudavi ali su se svaki čas lomili provlačeći se između zidova što antičkih što srednjevekovnih zgrada. Nisam ništa ni tražio ni očekivao. Niti sam razmišljao kuda ni kamo me noge vode. Odjednom sam stao. Nisam mogao dalje jer mi je pravac bio preprečen nizovima lancuna obešenih od zida do zida na konopcima u visini moje glave. Uličica se slepo završavala jednim proširenjem koje je služilo kao zajedničko dvorište stanarima okolnih zgrada. Sve je bilo tamno, kamenosivo, ahromatsko, ali su ti lancuni svetleli, kao saterano u ćošak jato velikih snežnobelih ptica smrznutih u pokretu. Nije bilo vetra niti najmanjeg pomeranja ili zvuka.

Mašio sam se za svoj zanemareni (analogni) fotoaparat, polako i tiho, kao u strahu da će se od mog naglijeg pokreta bele ptice poplašiti i prhnuti u nebo. Onda se iznenada pojavila boja. Između dva bela platna pomolilo se jedno rumeno devojče, kao gustim gvašem malano. Gledalo me je u oči, ni začuđeno ni zainteresovano. Prišao sam i valjda pokretom glave i očima, bez reči pitao smem li da je slikam? Nije ništa odgovorila, nije ni pobegla niti joj se promenio izraz lica. Malo sam se sagnuo i škljocnuo shvativši šta sam tog dana tražio od Splita. A uz to, dobio sam i naslovnu fotografiju za ovaj tekst koji će se pojaviti pola veka kasnije. U Splitu lepo nikad sasvim ne zamire, nego se vremenom samo preobražava i vaskrsava. I tako je kroz vekove i milenijume. Od Diokleciana Dalmatinca.

Koji jeste na početku Splita ali nije njegov osnivač. Svoju palatu nije zamislio kao grad, naprotiv! Trebalo je da bude, i bila je, suprotnost gradu, usamljeno privatno zdanje, dvorac na pustoj obali mora šest-sedam kilometara udaljen od najbližeg grada Salone. Na mestu na kojem nije bilo ničega. Kad bi arheolozi kopali ispod temelja Palače, ne bi našli ništa. Tamo nije bilo prošlosti.

Smilja Pomorišac: Split

Da je Dioklecijanu neko proročanstvo nagovestilo da će od njegove palate nastati čitav grad i šta će se zbiti s njom i njegovim grobom, svakako bi odustao od projekta. Ali onda grada zvanog Split ne bi ni bilo.

Nije srećom Dioklecijan znao šta će se dešavati jer se svašta može zamišljati na osnovi iskustva, ali niko ne može da budućnost iskusi. Ili, kako učenicima reče mudri Ceo La, “u trenutku kad počinje iskustvo, budućnost prestaje i nastaje sadašnjost.” Ne znam šta je Dioklecijan za života imao u glavi i kako je video Palatu posle svoje smrti. O tome nema nikakvih dokumenata. Sagradivši sebi Mauzolej verovatno se nadao njegovom vekovnom trajanju i čuvanju. Obično se govori i piše da je moćni car Dioklecijan s titulom Sina Božjeg (Iovius, Jupiterov) ali koji je sam sebe penzionisao, svoje privatno umirovljeničko boravište (a ne nikako javnu carsku palatu) naručio kao utvrđeni kastrum sa šesnaest kula, projektovan po tadašnjim state of the art fortifikacijskim, vojno-taktičkim i logističkim standardima – da bi se osećao bezbednim tokom svojih poslednjih godina. U to nema sumnje, ali mi pada na um i da mu je zamisao mogla biti i da ostavi trajno nepobedivi garnizon čuvara Mauzoleja u kome on večno počiva.

Donekle je to i počelo da se ostvaruje tokom prva dva veka posle Dioklecijanove smrti. Rimska država preuzela je ceo kompleks i u severnom, vojničkom delu otvorila vojnu štofaru, gynaeceum (u prevodu “ženaru”, jer je vunu prela i tkala ženska radna snaga). Prostorije same raskošne Palate korišćene su kao sigurna kuća ili zavod za interniranje svrgnutih rimskih careva (a toga je u ono vreme bilo na pretek) i njihovih porodica. Svejedno, utvrđenje sa posadom je održavano i popravljano, isto kao i Palata sa Mauzolejem. Ali to i dalje još nije bio grad nego, današnjim jezikom rečeno, državna ustanova posebne namene. Zatvorenog tipa.

Kad je nastao haos raspada Rimskog carstva i pad njegovog zapadnog dela, Dioklecijanova palata, Mauzolej i tvrđava su napušteni. Ne znam kad ni pod kakvim okolnostima. Neodržavani zidovi, su počeli da pucaju, svodovi i krovovi da padaju, stubovi da se klimaju. Kišni kanali su se zapušili a mulj i prašina koju je donosio vetar počeli su da zatrpavaju ulice, stepenice. I Peristil. Prodrli su i u unutrašnje prostorije i podrume. Zakorovila se i zazelenela Palača poput perivoja (dopala bi se Borisu Regneru Starijem), procvao je svuda divlji komorač (kao na Firulama), a iz pukotina u zidovima izdžikljali su kapar mirisnih pupoljaka i lekovita crikvina.

Samoniklo drvce uz zapadnu stranu Mauzoleja (katedrale), Split 1972.

Ali Dioklecijanovo graditeljsko delo niko dotad nije razarao, nijedna divljačka horda nije ništa porušila. Nije bilo vredno truda. Nije se nalazilo na strateškom mestu, iz njega se nije nadzirao nijedan put osim puta do njega samog. Nije imalo čak ni vrednu luku. Za varvarske rušioce – beznačajna građevina.

I tako je valjda trajalo stotinak godina, do 8. ili 9. veka. A onda su se pojavili prvi Splićani. Bili su Salonitanci, izbeglice iz u 7. ili 8. veku od Avara i Slovena razorenog grada Salone. Prvo su se potucali po obližnjim otocima, pa rešili da se vrate što bliže zavičaju. Hrišćani, romanske kulture i jezika a grčko-ilirske krvi. Nerazorene odbrambene zidine oko napuštene Dioklecijanove palate izgledale su im kao bezbedan okvir za početak novog života. I bili su u pravu. Uselili su se u prostor pogodan za odbranu od spoljnih pretnji, ali unutra sasvim nepodoban za njihov način gradskog života. Dioklecijan ga je ostvario kao prostor sa vojnički strogo organizavanim životom, nipošto grad slobodnih individualaca. Salonitanci su zato počeli da ga, danas bismo rekli – adaptiraju. Da ga kvare. Da ga ispunjavaju svojom vizijom gradske zajednice.

Smilja Pomorišac: Pusti me proć, Split.

A to su radili zaziđivanjem i pregrađivanjem, rušenjem i bušenjem, zakrčavanjem širokih ulica i probijanjem sokačića tipa Pusti me proć. Nisu se brinuli za građevinski materijal. Ceo kompleks doživljavali su kao majdan besplatnog obrađenog kamena. Bili su Hristovo stado sa očuvanim predanjima o satanskom caru Dioklecianu, progonitelju hrišćana. Zaista, po produkciji svetaca velikomučenika naš car je bio u vrhu liste. Sveti Đorđe je stradao kao oficir u njegovoj gardi. Razumljivo je zato da su se rani Splićani, predvođeni svojim pastirima, posvećeno latili purifikacije, čisteći svoj grad od paganske pogani. Porazbijali su sve statue – bezbožničke idole iz Mauzoleja i same palate, pobacali ih u more ili na neko đubrište. Sarkofag sa Dioklecijanom još uvek nije pronađen. Čak ni njegov najmanji ulomak. Moglo bi se reći da je na delu bio organizovani hrišćanski vandalizam.

Poštansko sanduče na zaziđotini, Split 1972

Ubrzo su se pojavili i drugi problemi. Iako su slovenske (hrvatske) pridošlice od 12. veka počele da naselje nazivaju Grad, taj prostor namenjen isključivo za Dioklecijanove potrebe unutar zidina nije bio urbanistički projektovan kao gradsko naselje. Nije imao, a nema ih tamo ni danas, slobodne javne površine, nikakve pijace (pazare) niti pjace za javna okupljanja i manifestacije. Najveći slobodan prostor bio je Peristil, jedva desetak metara širok prolaz i svečani prilaz ulazu u Palatu, a ni u kom slučaju trg. Na njemu se možda vršila smotra lične Dioklecijanove garde, ali ne i bilo kakvi događaji s većim prisustvom. A pobožnim useljenicima bila je potrebna zborna, stolna crkva, biskupska katedrala. Odmah po dolasku, sagradili su, ugurali ispod arkada između tesnih stubova neke male crkve, više kapele, ali to nije bilo dovoljno.

Sve i da se imalo velikih para za monumentalnu građevinu novog hrama, nije bilo prostora za takav poduhvat. A onaj mrski Mauzolej zvrjao je prazan, očuvan i gotovo neoštećen. Zadivljujuće je da je velika i veličanstvena kupola od salonskih cigala opstala i čak nije ni prokišnjavala. Jeste bila očišćena od paganskog mobilijara, ali je arhitektonski stajala postojano. Pa su prelati, po principu „šteta da se baci“, odlučili da Mauzolej ubice hrišćana odmah preinače u splitsku sabornu crkvu. Bila je to očajna ideja.

Prvo, unutrašnjost Mauzoleja mala je za katedralu, čak i po ondašnjim merilima. To je bure okruglog dna, široko u prečniku samo 13 i nešto metara, a visoko 21 i po. Površina celog poda je dakle bila oko 140 m2, kao recimo, nekog većeg stana u Beogradu. Ali nije samo veličina prostora bila nedovoljna, nego je njegova organizacija bila potpuno nepodesna za Službu Božiju. Radijalna simetrija Mauzoleja, kružna osnova unutra, a oktogonalna spolja, okrenuta je praktično ka svim stranama sveta. Slučajno su ulazna vrata bila na zapadu (tačnije severozapadu), prema Peristilu, glavnom prilazu Dioklecijanovim odajama. Ovi nedostaci su prvih vekova bili relativno podnošljivi, dok je Splićana bilo malo, a i liturgijska pravila su se tek ujednačavala, uz kolebanja između dominacije Carigrada i Rima, dok ovaj drugi nije zvanično prevladao porazom Grgura Ninskog upravo u Splitu.

Gorostasni Meštrovićev Grgur Ninski, Split 1972.

Ranosrednjevekovni Splićani srećom nisu znali šta je bunker niti su čuli za tu reč. Da jesu, njihova glavna svetinja ne bi im ni spolja ličila na katedralu, nego na to drugo. U svakom slučaju, bez ikakve svečane, monumentalne fasade, bez prozora, cela od velikih kamenih blokova, i bez markantnog zvonika, spolja nije mogla biti ni najmanje privlačna kao crkva.

Svetlost je u unutrašnjost Mauzoleja ulazila kroz jedan jedini polukružni prozor iznad jedinih ulaznih vrata sa zapadne strane. Mauzolej je zatvorena grobnica, pripada tajanstvenoj polutami predvorja Hada, usmerena je podzemlju a ne nebu. Sve je i bilo udešeno da onaj ko uđe, to odmah i oseti. Jedan preduzimljivi splitski nadbiskup zato početkom 17. veka probi na istočnoj strani prozor uništivši deo dotad očuvanog reljefnog friza Mauzoleja. Pusti svetlost i nadu u spasenje u crkvu, ali nastavi da hara nezaustavivši se na proboju svetlosti. Probuši i u donjoj zoni istočni zid, razvali peripter i sagradi deset metara dugačku nakaznu kutijastu kamenu izraslinu, prezviterijum (hor) ne pokušavajući da je arhitektonski ili stilski uskladi sa osnovnom zgradom negdašnjeg Mauzoleja, sad već saborne crkve Vaznesenja Presvete Bogorodice.

Uz poklič Sve je dozvoljeno, ode zatim deo periptera i sa jugoistočne strane, gde se u istom veku prilepi jedna neugledna sakristija. Ostala je još nenapadnuta severna strana, ali samo do 18. veka. Srušiše tad i taj deo periptera, probiše unutrašnju nišu pa na toj strani niče kao guka nova kapela Svetog Domna (Dujma) s njegovim moštima. Kasnije su probijena još i jedna vrata na južnoj strani.

A da bi se dobio prostor za zvonik, već u 13. veku srušena je prostaza Mauzoleja, bogato ukrašeni prilazni trem sa stepeništem. Počelo je zidanje kule zvonare na samim vratima crkve, nekadašnjeg Mauzoleja. Da time ne bi bio zatvoren ulaz u crkvu, prizemlje zvonika građeno je kao vestibil – pa se i danas u splitsku katedralu ulazi kroz zvonik. Na nesreću, zvonikom je bio zaklonjen onaj jedini originalni mali prozor iznad vrata. Bila je to vekovima sasvim mračna crkva.

Smilja Pomorišac: Sfinga, Split

Zvonik je građen kroz četiri veka, s dugim prekidima. Česti udari groma rušili su gornje delove, pa je jednom čak strovaljeno kamenje prebilo kičmu onoj crnoj sfingi. Munjovod je postavljen u 19. veku ali nije bio sasvim efikasan. Uz sve to, mahom reciklirana raznovrsna kamena građa nije davala sigurnost klimavim gornjim spratovima tornja. Pominje se i dejstvo posolice koju je jugo nanosio s mora. Stalno su vršene popravke, a teška zvona su iz bezbednosnih razloga spuštena niže. Na kraju je krajem 19. i početkom 20. veka zvonik morao biti kompletno razgrađen i ponovo sagrađen. Visok je bezmalo 60 metara.

Smilja Pomorišac: zvonik katedrale, Split
Razglednica Splita iz vremena obnavljanja zvonika katedrale, dobrotom gđe Smilje Pomorišac

Iako, kako je rečeno, Peristil nije bio pravi trg, čim je Mauzolej osvećen i posvećen Uspenju Bogorodice, žitelji Splita Peristil prozvaše Piazza del tempio, ili Plokata Svetog Duje. I zaista, tu su se okupljali o praznicima.

Smilja Pomorišac: Peristil u funkciji Trga Svetog Duje / katedrale, Split

Uprkos svim tim užasima upropašćavanja Palate kao umetničkog spomenika, kao istorijskog nasleđa, kao buduće Uneskove svetske baštine, grotesknim preinačavanjima, pregrađivanjima, nagrđenjima i nakaznim dograđivanjima, uz povremene svete prevare (piae fraudes) i poneki istoriografski falsifikat, zapravo baš zahvaljujući svim tim grozotama, Dioklecijanova palata, posteljica i srce Splita, opstala je kao najočuvaniji kasnorimski i ranosrednjevekovni spomenik. I to, paradoksalno, zaslugom izvršiteljke te štete, blagoslovene svete crkve, koja je imala snage, prilagodljivosti i veštine da oko sebe okupi i zadrži pobožni narod Grada Splita.

Da je tomu tako možda najbolje svedoči Gamzigrad kod Zaječara, Felix Romuliana, već pominjana na ovom blogu, mauzolejska palata iz iste epohe, rimski dvorac Dioklecijanovog zeta cara-tetrarha Galerija, podignuta sa istom namenom i po sličnom projektu kao splitska. Ona je međutim bila zauvek napuštena, bez ikakvog produženog ili novog odnosa sa stanovništvom tog kraja. Propala je Felix Romuliana i svedena uglavnom na otkopane temelje i rekonstruisane najniže zone zidova. Gamzigrad jeste bio hristijanizovan, ali nije očuvao pastvu. U tome je suštinska razlika.

Smilja Pomorišac: Split

Retko sam bivao u gradovima u kojima se, kao u Splitu, golim okom vidi i oseća gotovo nadrealistički spoj i skladna isprepletanost nespojivog, vremenski udaljenog i duhovno ili idejno suprostavljenog. U stvari, nisam bio ni u jednom gradu koji je po tome Splitu ravan. Na početku jeste bio opus, materijalizacija Dioklecijanove silne zamisli, delo bez prošlosti a sa čudesnom budućnošću. Neočekivanom. Iznenađujućom. Neplaniranom. U beskonačnim i multiplikovanim nizovima promena, posledica prvobitnog dela. U kontinuitetu, do danas.

Kroz ceo 20. vek bile su popularne splitske razglednice na kojima je prikazivana rekonstrukcija Dioklecijanove palate s početka 4. veka. Na njima se vidi kako bi Split izgledao da ga nikad nije bilo. Pomalo kao Šredingerova mačka.

Moja iskustva s putovanja u Split zato su kao film u više verzija. Mogu da sedim udobno u fotelji bioskopa, ili da stojim iza kamere, ili ispred nje. Ili da, kao sad, rukujem projektorom. A desi mi se i sve to zajedno i istovremeno.

Smilja Pomorišac: nebo. Rotonda, Split.

[1]. Mammals of Yugoslavia (Insectivores and Rodents). Beograd 1992: Bull. of Nat. Hist. Mus., Suppl. 37.

[2] Car Duklijan, Pripovetke, https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/smatavulj-pripovetke/index.html.

[3] Sapunar, A. 1987: Dioklecijan u književnosti. Kulturna baština 17: 19-31.

Splitski gvaš 1: portreti

“Šta je to čabarjak?” – šapatom me je pitao drug iz klupe, u valjda drugom razredu Osnovne škole “Braća Ribar”. Na času pevanja učili smo “Ma-rjane, Marja-ne, čabar-jakne-viješ? …”. Shvatio je da se pesma ne odnosi ni na čabar ni na jakne jer se odmah u sledećem stihu pojavljuje “ime Druga Tita”. A to je značilo da je stvar ozbiljna. Ali je takođe slutilo da niko, ili skoro niko od učenika nije razumevao reči pesme. Osim jednog stiha. U toj, ondašnjoj verziji, u opisu mile trobojnice, posle Na kojoj se čita ime Druga Tita i A na drugoj strani, naprid partizani, bio je ubačen stih A iz ćoška viri, naprid pioniri! Što nas je obradovalo jer smo se prepoznali u toj lepoj ali čudnih reči pesmi.

“Šta je to čabarjak?” – šapatom me je pitao drug iz klupe, u valjda drugom razredu Osnovne škole “Braća Ribar” koja se danas zove “Kralj Petar Prvi”, u ulici Sedmog jula koja je kasnije preimenovana takođe u ulicu Kralja Petra Prvog. Na času pevanja učili smo “Ma-rjane, Marja-ne, čabar-jakne-viješ? …”. Shvatio je da se pesma ne odnosi ni na čabar ni na jakne jer se odmah u sledećem stihu pojavljuje “ime Druga Tita”. A to je značilo da je stvar ozbiljna. Ali je takođe slutilo da niko, ili skoro niko od učenika nije razumevao reči pesme. Osim jednog stiha. U toj, ondašnjoj verziji današnje zvanične borbene himne Grada Splita, u opisu mile trobojnice, posle Na kojoj se čita ime Druga Tita i A na drugoj strani, naprid partizani, bio je ubačen stih A iz ćoška viri, naprid pioniri! Što nas je obradovalo jer smo se prepoznali u toj lepoj ali čudnih reči pesmi. Tad je već bio izbačen stih I još jedno slovo, ime Staljinovo, ali mi to tad nismo znali. A pogotovo nismo mogli sanjati da će pola veka docnije na toj zastavi na slovo, na slovo, umesto Staljinovog zasjati Ime Isusovo. E, šjor, a barjak ti se uvik i vije nizvitar, a ne kontra vitru. Budućnost nam je nevidljiva, ali to ne znači da je nema.

Ja sam se upetljao pokušavajući da svom drugu kažem da u Splitu ponekad govore čakavski i ikavski i da je Marjan brdo a ne čovek. Tada sam već bio dva puta u Splitu i znao neke osnovne stvari, ali sam siguran da su moja objašnjenja bila sasvim smušena. Opravdano nezadovoljan mojim tumačenjem, nesmušeni drugar je rešio da pita učiteljicu šta je zagonetni čabarjak?

“Tako na moru zovu zastavu” – bio je njen lakonski odgovor, jasan i glasan.

Ovo nisam ispričao da nasmejem i razonodim čitaoca niti da se narugam neznanju beogradske posleratne dece. A pogotovo ne da stigmatizujem revolucionarne učiteljice od kojih su se mnoge, tek skinuvši partizanske uniforme, po naređenju našle u nezahvalnoj ulozi širenja najstrože ideološke jednosmernosti i kulta ličnosti u novom komunističkom režimu. I to među nevinom decom iz porodica šarenih političkih ubeđenja. Ne, nešto važnije imam na umu. Bar za mene važnije i zanimljivije.

A iz ćoška viri – Drug Tito. Split 1972.

Na ovom blogu već sam za nekoliko gradova izjavljivao da osećam naročite simpatije, posvojavao ih i opisivao svoja iskustva s ponavljanih hodočašća njihovim ulicama i trgovima. Split je jedan od takvih. I nije da mi je to blogerski stilski manir, pa da se ushićujem svakim mestom o kojem pišem. Obrnuto je, pišem najradije o varošima koje su me očarale. Split sam zavoleo iz prve, a upečatljivi deo njegovog šarma (uz Dioklecianovu palatu na čijim se prozorima suši veš, s pogledom na nebrojene brodove svih veličina i oblika u lukama, i uz pevanje grupe muškaraca šoto voće samo za sebe u tesnom zatvorenom prostoru), bio je – splitski govor.

On je neodoljiv nama kontinentalcima, umekšan, cvrkutavo melodičan, s iznenadnim ali redovnim iskakanjima u falsetto, rafalno brz i često s prividno svađalačkim uzrečicama (poput onog a ča ću van ja?). Splićanin skoro svaku rečenicu počinje formulom “E, a …”, kao čudeći se kako ono što namerava da kaže, sagovornik već ne zna i sam. Egzotičan je Beograđanima (a i Zagrepčanima) zbog svoje čakavosti i ikavosti. A poseban mu je začin amalgamisan rečnik izraza slovenskih (hrvatskih, srpskohrvatskih) i romanskih (dalmatskih, venetskih, mletačkih, talijanskih) korena, s obilnim dodatkom turcizama (hajduk, pazar, barjak!). Umalo da zaboravim, i ponekim grčkim. Svetogorski Marjan je brdo načičkano starim crkvicama, kapelicama, drevnim monaškim isposnicama (eremitažama) i križevima ka kojima su pobožni Splićani išli u litijama (procesijama), pa ga od davnina ponekad nazivaju i Kirijelejson (Κύριε, ελέησον, Gospodi, pomiluj).

Gordan Pomorišac: balote u Splitu 1979.

To razmenjivanje reči u davna splitska doba između usmenih Hrvata (Slovena) i pismenih Romana (Romeja) išlo je kao u onoj osnovnoj školi s početka ove priče. Čabar i jakne. Pamtilo se onako kako se čulo a ne pročitalo. Ponekad po principu “Mesečina, bato”[1]. Danas specijalisti etimolozi dešifruju korene svakodnevnih reči splitskog govora i toponima (urbonima), a koji često uopšte ne liče na svoje izvorne romanske oblike. Sreća da Split ima bogatu pisanu istoriju, pa to nije suviše teško. Malo ko izvan Splita zna da se iza zaštitnika grada Svetog Duje krije Sveti Domnije Salonski (iz Salone, a ne iz salona). Nema ni mnogo Splićana koji znaju da su Firule od Ferulae što na latinskom znači komorači i da je Poljud od osnove palud-, bara, baruština. A nije ih ni briga.

To me sve podseti na jednu priču Vladimira Konečnog u kojoj slepi i sakati ribar Lovro nad uspešnim ulovom raspoređenim u kašete izgovara mistične ritualne reči Ti Dum Ladam što će se ispostaviti da vredi kao Te Deum laudamus (Hvalim Te Bože).[2]

A tog Vladu Konečnog, svog vršnjaka, upoznao sam upravo u vozu za Split, baš u vreme pevanja onih čabarjaka u osnovnoj školi. Njegova majka i moj otac radili su u istoj banci. Sa porodicama smo putovali na letovanje na Brač, na koji se stiže brodom iz Splita. Delili smo isti kupe skoro dvadeset sati, koliko je trajalo putovanje zaobilaznom prugom dugom 840 kilometara. Voz nije išao toliko sporo, ali se na putu zaustavljao da se prekomponuje.

Na svom putu na zapad-severozapad, posle Slavonskog Broda, usred noći, voz bi stao na maloj stanici nesimpatičnog imena Sunja, pre Siska. Tu su se otkačinjali vagoni sa putnicima koji su produžavali za Zagreb, a nama se prikopčavali vagoni sa Zagrepčanima koji su krenuli za Split. Bilo je to neprijatno cimanje vagona i manevrisanje s jednog koloseka na drugi, sporom vožnjom napred-nazad uz pištanje lokomotiva, zvižduke vozovođa i treskanje svih vagona prilikom sudaranja odbojnicima (puferima). Sve u kupeu što nije bilo dobro pričvršćeno, padalo je, prosipalo se ili se kotrljalo po podu bežeći ispod sedišta. Ponekad bi ceo kufer pao nekom na glavu sa polica za prtljag ispod plafona kupea. Očevi su istrčavali da u čuturice natoče svežu vodu sa stanične česme, a mi ostali strepeli da voz ne ode bez njih. Bez očeva. I bez vode.

Od Sunje je voz skretao pod oštrim uglom na jug, legendarnom Unskom prugom ka Kninu i Splitu. Prolazili smo noću i malo se šta videlo, ali su se kroz ritmičnu tutnjavu spojeva šina nakratko glasno probijale pesme slavuja iz šiblja pored pruge i odmah zamirale iza kloparanja poslednjih vagona.

Pošto sam ovo poslednje otkucao, shvatio sam da je malo potencijalnih čitalaca ovog bloga koji još imaju u uhu kloparanje nekadašnjih vozova. Zvuci i šumovi današnje železnice sasvim su drukčiji. Zato valjda i pišem.

A kad je izgrejalo sunce, već smo bili u Mediteranu i osećali smo njegove tople i medene mirise pomešane s dimom i ljutom čađi iz ložišta parnih lokomotiva. Jedva smo čekali da stignemo u Split. Međutim, voz se zaustavljao u stanici Perković. Tu su opet otkačinjani vagoni koji će odatle biti odvučeni za Šibenik. Na peronu su se pojavljivale seljanke s korpama punim ogromnih smokava zelene boje, “petrovača”. U sredini su bile jarkocrvene, sočne i slatke kao med. Bile su i skupe i nikad nisam dobio više od jedne.

Konačno smo posle jednog tunela ugledali more, ceo Kaštelanski zaliv, blještavu površinu mora koja se gubila na horizontu iza tamnih silueta ostrva. Moj otac je pričao anegdotu o nekom srpskom vojniku koji je, stigavši na obalu posle povlačenja 1915, razočarano izjavio: “To, more? Pa to bre neka velika voda!” Glasom je imitirao moravski govor. Voz je u splitsku stanicu u luci stizao kroz grad nekim lučnim ozidanim rovom, a iz vagona se ništa od Splita nije videlo. Kad smo se najzad iskrcali, svi brodovi za otoke i obalska mesta već su bili isplovili rano ujutru. S radošću smo odlučili (ili saznali za odluku) da ćemo provesti ostatak dana u Splitu i u njemu prenoćiti. Višak prtljaga smo ostavili u staničnoj garderobi i krenuli u osvajanje Splita. Bar kad sam ja u pitanju, Split je nastavio da osvaja mene. Te 1953, imao sam 8 godina a već sam u tri navrata bio u Splitu.

Gordan Pomorišac: Multiuse Peristil, Split 1987.

Ali i pre nego što sam i stao nogom na splitsku Rivu, ja sam slušao o tom mitskom gradu, takoreći od rođenja. Nisam u svojoj klinačkoj glavi ništa uspevao da shvatim na način na koji će mi to docnije i postupno biti moguće, ali sam odmah osétio. Pomalo kao Petrija[3]. Iz promenjenog govora i naročitog tona kojim su moji roditelji pominjali Split. Ali isto tako i iz pesama, dalmatinskih i arija iz Tijardovićevih “Spli’skog akvarela” i ”Male Flora Mi”, koje su se obavezno pevale na svim porodičnim slavljima u mom najranijem detinjstvu. Mogu i sad da čujem očev čudesan glas od koga su zvečala stakla na prozorima u Fruškogorskoj 2, a prolaznici zastajali na ulici da sušaju. Tako su počela moja lična iskustva Splita.

Gordan Pomorišac: kruzer u Splitu 1979.

Za svoju majku Jelisavetu i tetku Ljubicu znam da su bile u Splitu najverovatnije oko 1930, još kao devojke, ćerke gen. Vojislava Vukovića. Postoji čak i njihova fotografija na kojoj, u povećem civilnom društvu na jednom ratnom brodu (moj kum Reca ga je identifikovao kao razarač Jugoslovenske kraljevske ratne mornarice Orjen) poziraju ispred splitske luke, ali nisam saznao šta je bilo povod toj plovidbi. Što se tiče mog oca Filipa, već kao dete sam shvatio da on zna sve o svemu, pa logično, i o Splitu, ali nikad, ni tad ni posle, nije mi padalo na pamet da ga išta pitam o poreklu i prirodi tog znanja. A on nije odgovarao na nepostavljena pitanja, ponekad ni na postavljena. Ja sam u tom pogledu bio tipični Vasić – ni kao dete nisam bio zapitkivalo. Sad sam se malo osmelio, pa za sve što ne znam, pitam sina Filipa koji kao da je nasledio dedino sveznalaštvo. I za ovaj tekst on je dao imprimatur.

Moja tetka Ljubica (gore u sredini) i majka Jelisaveta (dole u sredini) na razaraču „Orjen“ ispred Splita

Za to vreme između dva rata, kad je moja mama dolazila u Split, još i danas se ponekad potkrade ocena Zlatno doba Splita (“…koje svi splitski kroničari opisuju kao prekretnicu. Split je prvih desetljeća 20. stoljeća stao hvatati korak s Europom, tehnička čudesa, novi sportovi i plesovi stižu u mali grad.”[4]). U stvari, Split je Ujedinjenjem 1918. dobio ogromno zaleđe kakvo nikad kroz istoriju nije imao. Postao je glavna morska luka cele nove Kraljevine, ostavivši u zapećku dotad favorizovane austrijski Trst i mađarsku Rijeku. Procvetao je i gordo poneo krunu Najjugoslavenskijeg grada, koja ponekad postaje tako neprijatna i, sledstveno tome, osporavana.[5]

Takvog sam ga zatekao i ja, posleratno dete. Sem što je bio najjugoslavenskiji, bio je i najproleterskiji, najjugopartizanskiji, najjugobratstvojedinstvenskiji. Već 1920, na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine, u Splitu je sa 35,7 % pobedila Komunistička partija Jugoslavije (KPJ)[6]. Čak je i plastika u Splitu bila Jugoplastika! Na grbu nogometnog kluba Hajduk, od simbola je bila samo krupna crvena zvizda. Danas čitam da je sve to bilo pod prinudom. Kao, pritislo ih, možda su morali. Virovali su, jer su bili mali. Ne, ne zameram ja ništa svome Splitu ni Splićanima, ne smeta mi ni prepituravanje barjaka na Marjanu, svuda je toga bilo i biće, ali nisam ni ja taj koji ovde sme da laže.

Split 1972: Prokurative sa barjakom u ondašnjoj varijanti i mojom suprugom Zoranom Vasić

Cilega života ja sam se družio sa Splićanima, a tokom polovine tog vremena redovno sam i odlazio u Split. A prestajao sam da putujem tamo postepeno. Prvo sam svoja letovanja na otocima premestio jugoistočnije od Brača i Lastova, a u Split nastavio da odlazim neredovnije, službeno i u posetu prijateljima. A onda je i to prestalo kad su se prijataji odselili odande. Ipak, nastavio sam da i dalje mislima odlećem u taj grad, pa tako evo i sad, na ovom blogu. A ona bucmasta crna granitna sfinga po imenu Gorgona[7], udobno mačkasto prućena na Peristilu, zagonetno se i dalje smeška na naslovnoj slici ovog bloga.

Hoću sad da joj ja postavim jedno teško pitanje, umesto da ona mene daštomitidaštuje. Kako to, mudra Sfingo, da su od jedine trojice mojih prijatelja koji su mene Beograđanina pozvali da im kumujem na venčanjima, kako da su baš sva trojica Splićani? Ne znaš Beznosa, a? Nemoj sad, Jeđupkice garava, da mi se vrpoljiš i šibaš repom! Nije kum dugme!

U toj seriji od tri kumstva, najrecentnije je Karamansko. Gordana Karamana je čitalac ovog bloga mogao da upozna i ranije, na Vranjini. Karamani su velika grana splitskih porodica koja je tokom pokolenja davala znamenite ljude širom nekadašnje Jugoslavije, a i izvan nje. Gordanov otac Stanko Karaman rodonačelnik je čitave jedne loze Karamana uspešnih zoologa i botaničara, dosad u tri generacije. Nije mi poznat sličan slučaj. Stanko se rodio u Sarajevu ali je studirao u Zagrebu i tamo najpre radio u Narodnom zoološkom muzeju. I tu počinje njegova fantastična naučna karijera. Iz Zagreba je prešao u Skoplje i Beograd gde se bavio malarijom i prenosiocima drugih tropskih bolesti. Zatim je osnovao Prirodnjački muzej i Zoološki vrt u Skoplju (i upravljao tim ustanovama). Po bugarskoj okupaciji prelazi u okupirani Kragujevac pod Nemcima, a zatim u Smederevo gde je osnovao i vodio Biološki institut (što mu patrioti nikad nisu sasvim oprostili). Posle oslobođenja vratio se u Split ali mu tamo nije bilo dopušteno da dođe na čelo splitskog Prirodoslovnog muzeja. Međutim, nekoliko godina kasnije uspeo je da osnuje Biološki institut u Dubrovniku i da njime rukovodi! Po penzionisanju se ponovo vratio u Skoplje gde je i umro. Bavio se ribama, gmizavcima, vodozemcima, pticama, komarcima, paukovima, a naročito endemskim rakušcima i jednakonošcima kraških podzemnih voda i pećinskom faunom uopšte. Sve to zajedno ne govori samo o neverovatnom istraživačkom duhu Stanka Karamana i o njegovoj istrajnosti, nego i o značaju biogeografskog, naučnog i kulturnog prostora nekadašnjiih dveju Jugoslavija, o institucionalnim kapacitetima tih država, i o kritičnoj masi autonomnih naučnika-istraživača, o kakvoj liliputanske države-naslednice još uvek mogu samo da sanjaju. Naravno da nisam jugo-nostalgičar. Ponavljam, ja sam samo svedok i opisivač.

Kum Gordan Karaman, Beograd 2020.

Oba sina Stanka Karamana, i Mladen i Gordan, i sestra im Biljana, nastavili su očevim stopama, Mladen na Univerzitetu u Kragujevcu, Gordan na Univerzitetu u Podgorici, a Biljana na Univerzitetu u Skoplju. Gordan je produžio očeva istraživanja račića podzemnih voda. U tome je postigao vrhunske domete u internacionalnim razmerama. Član je bar dve akademije nauka. Venčao sam ga s Božanom Jovanović, malakologom Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Gordanov sin je studirao biologiju na Univerzitetu u Novom Sadu i bio moj student baš kad sam tamo predavao. Od najboljih. A vežbe mu je držao brat od strica Ivan Karaman.

Moj drugi, srednji kum je Aca, Aleksandar Đorđević, sada pukovnik u penziji. Jedini (od trojice) nije poreklom Splićanin. Od oca Srbina i majke Hrvatice, proveo je detinjstvo u Vražogrncu kod Zaječara. Najvažnija je tamošnja železnička stanica, na kojoj se, poput one kod Perkovića, od pruge između Požarevca i Knjaževca, odvaja krak za Negotin i Prahovo. A šef te stanice bio je Acin otac Božidar. Stanicu sam obišao 2014, prilikom jednog popisivanja rodinih gnezda i odstajao četvrt sata na peronu, zamišljajući tamo malog Acu. Nijedan voz nije ni došao ni otišao. A ni putnike nisam video.

Železnička stanica Vražogrnac 2014.

Aca je međutim pristupio Vojno-pomorskoj akademiji, i sledećih tridesetak godina držao se Splita. Oženio se Zadrankom Marinom i dobio dvoje dece. U međuvremenu je završio Kemijski fakultet u Zagrebu, predavao u Vojno-pomorskom centru u Divuljama kod Splita, i doktorirao u oblasti elektro-hemije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Upoznao sam ga u Beogradu, kao udovca. Prešao je za stalno u Beograd i postao direktor Instituta za Elekrohemiju, a zatim i generalni direktor Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, 400 metara od moje kancelarije u Prirodnjačkom muzeju u istoj Njegoševoj ulici. Na pisaćem stolu u svom kabinetu imao je modernu lampu sa zanimljivim abažurom. Odmah sam našao u magacinu Muzeja jednu staru lampu, dao da se promeni pergament abažura i postavio je na svoj pisaći sto. Venčao sam ga sa svojom najboljom drugaricom Darinkom, čvršćom od zidina Dioklecijanove palače.

Kum Aca Đorđević, 2010.

Moj prvi kum je Reca. Barba-Reca kako su ga zvala moja deca. Umro je i zato dugo nisam mogao da se rešim da pišem o Splitu, a i kad sam se osmelio da počnem, pisao sam s otegnutim pauzama. Upoznali smo se u gimnaziji. Bio je upadljiv dečak plavoriđe kose i belog, gusto ispeganog tena. Maštovit i odvažan u pustolovinama, bio mi je idealan drug za đačke i studentske ludorije. I za prirodnjačke terenske inicijacije. I za posle. Imali smo mnoga zajednička interesovanja od kojih su na važnim mestima bili more, moreplovstvo i morske ribe.

Reca, 1965.

Iz partizanske porodice, od dečaštva pa do kraja života opstojao je kao tvrdi i nepokolebljivi komunista i Jugosloven. Mora da ga je bolelo dok se oko njega u prah i pepeo rušilo i jugoslovenstvo i komunizam. Uz mnogo krvi. Ali se nije žalio i imao je dovoljno dostojanstva da crven barjak ne promeni za crni.

Sudbina polipatrida kao da mu je bila određena rođenjem u partizanskom izbegličkom logoru Dalmatinaca u El Šatu usred Sinajske pustinje, u azijskom delu Egipta. Odrastao je i školovao se u Beogradu, radio je najduže u Institutu za oceanografiju i ribarstvo u Splitu, ali je 1991. odatle morao da se skloni. Tada je dopao u Prirodnjački muzej u Beogradu, a zatim se vratio na more, ovog puta u Institut za biologiju mora u Kotoru. Kad mu se i najmanja, dvočlana jugoslovenska zajednica razdvojila, vratio se u Beograd i penzionisan je u Institutu za multidisciplinarna istraživanja. Gde god je radio ostavljao je dubok naučni trag.

Ironijom sudbine, ili ako hoćete – filogenije, taj komunista i pobornik revolucionarne diktature proleterijata bio je feudalne aristokratske krvi. Reca je nadimak od njegovog apartnog prezimena Regner. Svi su ga zvali samo Reca, a niko krštenim imenom Slobodan. Nije bio ni Sloba ni Boban. Poticao je od austrijskog viteškog plemstva čiji su davni koreni u Nizozemskoj. Recin deda Šimun Regner fon Blajlebn (von Bleyleben), rođen u Zadru, još je nosio staru naslednu titulu viteza (Ritter). Regneri su u Dalmaciju došli kad je, posle Napoleonovog pada, pripala Austriji. Na uzdržan način, Reca je bio ponosan na svoj Blaues Blut.

Porodica Regner je u posleratnom vremenu živela u vrlo velikom stanu u Udbinoj zgradi preko puta Sajma. To je ogromna crvena zgrada sive boje u Bulevaru Vojvode Mišića u podnožju Đurđevog brda koje svi zovu Senjak. Projektovana je u ždanovističkom duhu, a gradili su je nemački zarobljenici. Dugačka je 200 metara, koliko i moje današnja Miročka i nekadašnja Fruškogorska ulica zajedno sa svim kućama u njima. Sedam spratova, četiri ulaza. Niko u našem razredu u Klasičnoj gimnaziji nije imao toliki stan, pa je Reca kod sebe priređivao žurke kad god bi mu roditelji otputovali za Split.

Žurka u Udbinoj zgradi 1963: u prvom planu Silva Ćurčija i Reca

Jeste, Recin otac Boris radio je u Udbi. Moj budući kum mi je svojevremeno krišom pokazivao tatin sjajni, nebrunirani Walther 7.65. Kad sam upoznao Borisa Regnera, postideo sam se svojih predrasuda. Umesto s mračnim operativcem u kožnom mantilu suočio sam se s blagom, smirenom i odmerenom produhovljenom osobom s naočarima bez okvira. Mnogo lakše sam mogao da ga zamislim u crnom talaru s belim kolarom kako se pojavljuje na vratima sakristije neke od splitskih crkava, nego kao pripadnika zlokobne Službe. Da bi mlađi čitaoci razumeli zašto sam upotrebio takav atribut, moram da kažem da je Uprava državne bezbednosti FNRJ sprovodila revolucionarnu pravdu eliminacijom untrašnjih neprijatelja. Bila je svuda, imala je ogromnu moć i od nje su strepeli i komunisti.

Meni, gimnazijalcu, stari Boris Regner je bio višestruko zanimljiv i pažljivo sam ga slušao kad bi se ukazala prilika. Prvo, voleo je prirodu i razumevao se u raznim prirodoslovnim oblastima, tako da je jedno vreme redovno pisao članke u Prirodi, popularnom magazinu koji i danas izdaje Hrvatsko prirodoslovno društvo, a čitalo se širom Jugoslavije. Pisao je odlično, a članak “Stari splitski perivoji” iz 1956,[8] zaslužuje citat ovolikog odlomka: “…Sve je tu okolo tugaljivo i mračno, steže srce, i čovjeku se žuri da što prije iz tih uličica izađe na svijetlo, na sunce. Tek za vedrih, sunčanih jutara odnosno za tihih večeri pozne jeseni, bljesnu i ti vrtovi, te grane, u kakvoj sunčanoj zraci, koja se prokrade između građevina i obasja zelene kutke u mračnom srednjovjekovnom građevinarstvu. Taj trenutak svjetlosti može otkriti svu ljepotu tih malih skromnih vrtova i dati im puni smisao, da nam pokaže što su oni zapravo značili nekadašnjim, srednjovjekovnim stanovnicima grada, stisnutim u kule i bedeme i zatvorenim okovanim vratima. To je ona čežnja za zelenilom, za prirodom, za dubravom, koju osjeća i današnji čovjek, a koja je morala biti osobito jaka kod čovjeka u doba Renesanse, koji se bio tek probudio iz srednjovjekovnog mraka i počeo da shvata i poima prirodu…” Natura i kultura.

Prilikom naših susreta, druga meni omiljena tema ovog starog Splićanina bilo je planinarstvo. Našao sam da je 1933. pročelnik Omladinske sekcije, a kasnije i Markacijske sekcije Hrvatskog planinarskog društva „Mosor“ iz Splita, bio baš dvadesetpetogodišnji Boris Regner[9]. Bilo je to u vreme legendarnog pionira dalmatinskog alpinizma, i osnivača i pokretača automobilizma, motociklizma, modernog fotografisanja i svega i svačega u Splitu, gimnazijskog profesora Umberta Điromete (Girometta, ah ta splitska imena). Da, i koji je bio osnivač i prvi upravnik Gradskog prirodoslovnog muzeja na Marjanu, sve do svoje smrti od sopstvene ruke (1924–1939). Kakva su to bila vremena!

Najzanimljivije mi je ipak bilo kad je Recin otac meni gimnazijalcu pričao na treću temu – o splitskim starinama, a naročito kad bi s ushićenjem govorio o istraživanjima dona Frana Bulića u Saloni i Dioklecijanovoj palati. Ja sam godinama pogrešno verovao da su se Bulić i Regneri ne samo prisno poznavali nego i da su bili u nekom srodstvu. Jednostavno, don Frane Bulić je bio stalno prisutan u onom stanu u Udbinoj zgradi u Beogradu. Tamo sam prvi put video i Knjigu. Zove se „Palača cara Dioklecijana u Splitu“. Nisam se usudio da molim da mi Barba-Boris posudi svoju relikviju, nego sam je čitao u obnovljenoj Narodnoj biblioteci, tada u staroj zgradi nekadašnjeg hotela “Srpska kruna” na početku Knez-Mihajlove u Beogradu. U tamošnjoj čitaonici sam 1960–1963. redovno provodio vreme kopajući po ornitološkoj literaturi i ispisujući hiljade fiša i kartončića svoje prve analogne baze. A “Palaču” sam čitao kao uzbudljiv roman s puno obrta. To je bila bogato ilustrovana rasprava s brojnim polemičnim delovima. Pisali su je zajedno i odvojeno Frane Bulić i Ljubo Karaman (od onih Karamana, naravno).[10] U približno isto vreme, proslavljena profesorka istorije umetnosti u Klasičnoj gimnaziji Vida Galović, predavala nam je o Dioklecijanovoj palati i ja sam tad prvi put i čuo za Buvinina vrata. Koja sam pre toga video, dodirivao i gologlav prolazio kroz njih a da nisam znao šta ona predstavljaju. Onaj moj mudrac Ceo La mi odmah nametljivo šapće: Nije važno čija su i kakva su vrata, nego kamo vode. Važno je. Ta ogromna (preko pet metara), fantazmagorično rezbarena vrata od orahovine izrađena pre 810 godina za splitsku stolnu crkvu u koju je prenamenjen Dioklecijanov mauzolej, jedino su sačuvano delo Andrije Buvine koji se pominje samo kao pinctor de Spaleto (slikar iz Splita).

A i slike i drvorezbarije u onom beogradskom stanu Regnerovih iz sredine 20. veka zaslužuju da se pomenu. Recin otac bio je i vrlo dobar slikar. U atelje, u jednoj od mnogih soba, nikad nisam bio uveden. Nekoliko njegovih uramljenih slika na platnima različitih formata bilo je okačeno po zidovima prostrane dnevne sobe. Najupečatljiviji mi je bio portre autorove ćerke Olge kao tinejdžerke u klasičnom đubretarcu tog vremena, od kamelhara prirodne boje. Devojčica zamišljenog ustranu oborenog pogleda.

Zvezda tih mojih ranih poseta domu Regnerovih bila je ipak jedna velika (možda polovina prirodne veličine) slika glava i istegnutih vratova para teglećih volova, iz profila. Nije je radio Boris Regner, starija je. Drveni nebojeni ram slike bio je u obliku pravog jarma. Ne samo da je ram bio nerazdvojni deo sadržaja slike nego joj je određivao i značenje odnosno usmeravao posmatrača na njegovu simboliku. Za svaki slučaj, na jarmu je pisalo Sub iugo. Kao klasičaru, palo mi je u oči da nije napisano uobičajeno sub iugum, dakle predlog s imenicom u akuzativu, u značenju proterivanja ispod jarma, radnje, obreda kojim su Rimljani ponižavali pobeđene vojske i narode tim znakom priznavanja potčinjenosti. Ne, ovde je predlog s ablativom iugo, u pomerenom značenju stanja ujarmljenosti, porobljenosti. Štice, uspravni drveni delovi koji spajaju gornju i donju vodoravnu gredu rama-jarma tako su urađene kao da su već slomljene, s velikim izgledom da će se u sledećem trenutku upregnute snažne životinje trzajima glave zauvek osloboditi jarma, ma šta on simbolizovao. Kad se ima na umu istorija Splita, to celom ansamblu slike sa ramom možda daje dodatni, subverzivni smisao.

Slika je bila stara, valjda s početka 20. veka. Ujedno to je bio jedini vidljivi star predmet u onovremenski konvencionalno nameštenom stanu Regnerovih u Udbinoj zgradi, pa sam pomislio da je donet iz Splita, iz stare kuće Regnerovih na Plokitama. Reca ništa nije umeo da mi o tome kaže. Pa sam se jednom osmelio da pitam Starog Borisa. “E, a to ti je jaram, na latinskom iugum…” odgovorio mi je na ono što ga nisam pitao. Probao sam bezuspešno još malo, pa učtivo odustao. Kad je pre desetak godina, posle smrti Recinih roditelja, stan prodat, pružao sam tehničku podršku pri iseljavanju stvari. Nisam video ujarmljenu sliku. Atmosfera je bila razdražljiva (kakva je uvek pri selidbama, pa još malo više) i smatrao sam neumesnim da pitam za enigmatičnu sliku.

Da se ne pomisli da od Splićana poznajem samo svoje kumove, ili da sam se okumio sa svakim Splićaninom kojeg bih upoznao, evo nekih dokaza. Kad sam pre pola veka objavio istraživanja ptica Ulcinjskih solana, dobijem pismo od izvesne Anđelke Majić iz Instituta za oceanografiju i ribarstvo ispod Marjana (tamo gde su tada radili Reca i njegova supruga Dubravka zvana Duca). Predstavila se kao istraživač planktona za potencijalnu marikulturu na Stonskim solanama i pitala me je da li sam na ulcinjskim primetio salamurskog račića? Kako da ne, narandžastilo se od njih u pojedinim bazenima s visokim salinitetom. Njihove populacije buknu kad se isparavanjem na suncu salinitet toliko poveća da pocrkaju svi ostali konkurentski račići. Boja im je šargarepe jer su pigmentisani karotenoidima. A i krv im je crvena, od hemoglobina (ostali rakovi imaju plavu krv, od hemocijanina).

Godinama docnije, sedim tako u Prirodnjačkom muzeju, kad mi najave posetu neke Anđelke Petrović. Uđe nepoznata vitka mlađa žena i kaže da je ona ona Anđelka Majić iz Splita, u međuvremenu se udala za mornaričkog oficira Petrovića, bio je pod opsadom u splitskoj ratnoj luci Lori, ali izvukao se on, a ona je morala da izbegne iz Splita za svaki slučaj, sa decom. Kod svekra i svekrve su, dobro im je, hvala, i ništa im ne treba. Ponela je svoj dovršen ali nepredat doktorat o silikatnim algama, pa traži savet kome da se obrati u Beogradu. Dobila je prijateljski savet i prijateljstvo bez savetovanja. Ovog puta i bez kumstva.

Uskoro se pojavio i Tomislav, njen muž. Ispostaviće se da je on komandant tajanstvene 82. pomorsko-diverzantske jedinice Jugoslovenske ratne mornarice. Kasnije je penzionisan u činu kapetana bojnog broda (za kontinentalce: odgovara pukovniku kopnene vojske). Tomo je čovek na kojem se profesija vidi: brzo procenjuje ljude i situacije, donosi odluke koje ne menja i za koje očekuje da se odmah sprovedu. Iako rodom iz Lipničkog Sora na Drini blizu Loznice, u Splitu je proveo preko 20 godina i znao je sve o Splitu i o svakom Splićaninu. Ali o tome nije pričao.

Povezivala nas je zajednička ljubav prema podvodnom ribolovu i ronjenju na dah. Toma je čovek koji o tome zna više i temeljnije nego iko kog sam dosad sreo (neka svi ostali izvine). Godine 1996. Prirodnjački muzej je objavio prvo izdanje njegove knjige “Ronjenje na dah i podvodni ribolov”, s glavom murine na koricama. Recenzent mu je bio dr Slobodan Regner Reca. Predgovor toj knjizi počinje ovako: “Ima jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, koje se uvek pamti kao doživljaj iz sveta između. To je onaj trenutak, kad se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini…”[11] Tomin sin Brankiša, svetski je i Ginisov rekorder u zadržavanju daha pod vodom: preko 10 minuta! Neverovatno!

Knjiga Tome Petrovića

Za kraj ove male galerije portreta svojih Splićana ostavio sam jednog kosmopolitskog. Zvao se Gvido Nonveje (Guido Nonveiller, naglasak na kraju, po francuski). Upoznao sam ga kao šezdesetogodišnjaka. Bio je nevelikog rasta ali energičnog, kočopernog držanja. Bele puti, rumenih obraza, s nakostrešenim sedim brkovima. Uz odgovarajući kostim mogao je da prođe kao penzionisani kolonel francuske kolonijalne vojske. A u stvari, imao je čin kapetana u Francuskim Slobodnim Strelcima i Partizanima (Francs Tireurs et Partisans Français) pod ratnim imenom Anri Balan. Pre nego što je pristupio Otporu, bio je poručnik (teniente) u Španskim Internacionalnim Brigadama. Govorio je kotrljajući glas r, à la française.

Rođen je u austro-ugarskoj Rijeci, ali je iz stare splitske porodice Nonveiller čije se prezime tamo izgovaralo Noveler a ne Nonveje, kako je Gvidov otac uveo, verujući da im je poreklo francusko, iz vremena Napoleonove vlasti u Dalmaciji. U stvari, potiču iz Rurske oblasti, pa bi se na nemačkom prezime izgovaralo Nonfajler. Majka mu je bila Ilonka, mađarska Jevrejka sa Rijeke. Odrastao je u Splitu u kojem je živeo 13 godina. U Splitu se zaludeo entomologijom i pronašao svoju prvu za nauku novu vrstu insekta na Biokovu kao gimnazijalac. Studirao je u Zagrebu i Beogradu i dobio mesto na novom Poljoprivredno-šumarskom faklultetu Beogradskog univerziteta u Zemunu. Kao Skojevac strasno se uključio u studentski pokret i 1937. otišao u Španiju da se bori na strani Republikanaca, a zatim prišao francuskoj Rezistansi. Posle rata se vratio na Beogradski univerzitet, i odmah osnovao Savezni Institut za zaštitu bilja. Bio mu je na čelu dok se nije otisnuo u Afriku. Kao ekspert FAO proveo je tamo preko dve decenije organizujući službe za suzbijanje insekata u Tunisu i Kamerunu, i istražujući insekte po Gani, Nigeriji, Obali Slonovače, Zairu, Burundiju, Zambiji, Ugandi, Keniji, Etiopiji, Eritreji, Somaliji, Tanzaniji, Sudanu i Centralno-Afričkoj Republici. Nije prestajao da se bavi naučnom entomologijom i važio je za svetski vrhunskog specijalistu nekolikih insekatskih grupa.

Uglavnom smo imali samo profesionalne odnose na izradi edicije o fauni Durmitora, na prenošenju njegovih velikih zbirki u Prirodnjački muzej, a 1986. sam učestvovao u postavljanju izložbe njegovih insekata Ekvatorijalne Afrike, u prostorijama Muzeja afričke umetnosti u Beogradu. Redovno smo se sretali na sastancima Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje faune. Živo je učestvovao u radu Odbora i stalno predlagao nove inicijative. Nije mu odgovarao spor rad tog tela i uvek je očekivao bržu akciju. Za vreme održavanja jednog kongresa u Sarajevu okupilo se uveče veće društvo za istim stolom. Gvido je bio odlično raspoložen i zabavan – držao je banku i nije je ispuštao. Naručivao je za sebe i svoju suprugu Nadu Cuba Libre, a i većina nas ostalih se solidarisala u tom izboru. Više puta.

Nastavio je da redovno odlazi u Split, po sopstvenim izjavama osećao se Splićeninom i u Split “… je bio posebno zaljubljen,” po rečima Ljubiše Vasiljevića.[12] Na nesreću, na jednom letu Split–Zagreb izgubljen je ili mu je ukraden prtljag s delom rukopisa “Sećanja”. Zauvek.

Na svojim putovanjima u Split, avionima, automobilima i vozovima, ja sam imao više sreće nego Nonveje – nikad nisam napisao svoja Sećanja, ako ne računamo ovaj blog, a on se ne može izgubiti s avionskim prtljagom.

GordanPomorišac:Funtana u Đardinu, Split 1979.

Nedavno, moj stari prijatelj i desetak godina mlađi kolega Boris Krištufek (Kryštufek) iz Ljubljane, na moje pitanje kako-si-šta-radiš, odgovori mi da živi u prošlosti. Nije time hteo da kaže da je izgubio vezu sa sadašnjom realnošću nego je aludirao na svoje intenzivno i duboko proučavanje istorije prirodoslovlja i muzeologije. “I ja isto”, brzo sam mu uzvratio i ispričao čime se sve bavim, povremeno i ovakvim svojim iskustvima s putovanja, i novih i starih. Vrlo starih. On mi je naveo reči izvesnog Julija Kugija (Julius Kugy), pionira alpinizma u Julijskim Alpima i botaničara, koji u stvari citira Getea, da treba da ostanemo verni svom mentalnom sklopu nastalom u vremenu čiji smo poslednji svedoci.[13]

Pustimo sad sve to, na kraju ovog prvog dela o putovanjima u Split i o Splićanima, dužan sam čitaocima informacije o splitskim jelima. Preskačem uobičajeno ukusne Ducine juneće pašticade, brodete od grdobine, pa čak i jednog divljeg zeca donetog sa Brača. I Recine sardele sa gradela. Navešću samo dva izvanredna jela koja sam prvi put probao. Prva je Majina lešada od telećeg paufleka, u izvedbi Anđelke Petrović. Jelo običnih sastojaka ali neverovatno ukusno spremljeno. Drugo je Oljina pašticada od tune po receptu mame Splićanke Gorane Cvitković, taksistkinje. A jednom sam na splitskom Pazaru od nepoznate mlekarice kupio njen fenomenalni žerve (gervais, kremasti sir umešen s pavlakom). To nije baš splitski specijalitet, ali eto, našlo se tamo. Svaki put sam posle pokušavao da ga nađem, raspitivao se ali uzalud. Želja mi ostade pusta.

Pašticada od tune, 2024.

O vinima nemam bog-zna-šta da kažem. U vreme kad sam u Split odlazio nije bilo baš vrhunskih tamošnjih vina koja su mi nuđena. Razni plavci, korčulanski pošip i, kao malo zanimljivija, jedna mirišljava lastovska malvazija zvana Maraština. U ono doba, splitsko „Dalmacija vino“ proizvodilo je prošek Dioklecijan, koji se reklamirao da je za okrepu, za snagu, za oporavak, za vedrinu. Siguran sam da sam bivao ponuđen Dioklecijanom i da sam ga probavao, ali ništa od njegovih svojstava nisam zapamtio. Za razliku od jednog prošeka kod Gospe od Karmena na Pelješcu. Nije dakle do prošeka, do mene je.

(nastavak u idućem broju)

[1] Message in the bottle (naslov i refren pesme britanske grupe The Police, 1979).

[2] Letopis Matice srpske. Oktobar-novembar 2012.

[3] „Ništa nisam videla, al’ sam osétila.“ (iz filma „Petrijin venac“, 1980).

[4] Jasmina Parić: Moj pradjed Umberto Girometta… osnivač Prirodoslovnog muzeja, Foto kluba Split i HPD-a Mosor, profesor, publicist, graditelj planinarskih domova, humanitarac, speleolog… Slobodna Dalmacija 6. svibnja 2019.

[5] Marijan Buljan: Politička povijest Splita od 1918. do 1941. Zagreb 2022: Leykam international.

[6] Ibidem.

[7] Stariji Splićani tu peristilsku Sfingu Tutmozisa Trećeg zovu Gorgona, iz meni nepoznatih razloga. Možda joj je to prezime?

[8] Priroda. Zagreb 1956. Br. 5 str. 144–147.

[9] Povijest društva (hpd-mosor.hr)

[10] F. Bulić, Lj. Karaman 1927: Palača cara Dioklecijana u Splitu. Zagreb: Matica hrvatska.

[11] T. Petrović 1996: Ronjenje na dah i podvodni ribolov. Beograd: Prirodnjački muzej.

[12] Lj. Vasiljević 2004: Predgovor. U: Prof. dr Guido Nonveiller: Sećanja jednog građanina dvadesetog stoleća. Beograd.

[13] J. Kugy 1979: Pet stoletij Triglava. Maribor: Založba Obzorja.

Koločep nekoć i sad (2022.2)

Za one čitaoce koje zanima kuda smo otišli i kamo smo stigli pošto smo poslednji put napustili praznu terasu kuće Ane Svilokos na Koločepu u septembru 2022, evo nastavka tog putovanja. Jednom belom betonskom stazom, kroz vreme.

Prošli smo Olja i ja bez zastajanja pored Torete, srednjevekovne kamene odbrambene kule kvadratne osnove, sa po dve mašikule na uglovima kruništa. U vreme elektrifikacije, pametnjakovići su pored Torete podigli kulu trafo-stanice skoro istog oblika, dimenzija i materijala. Turisti prolaze pored Torete misleći da je ona samo još jedna trafo-stanica.

Koločep 2023: Toret i njegova bliznakinja – kula trafo-stanice

Prošli smo i pored nove ambulante na raskrsnici kod škole. Pravo, put silazi u plitku uvalu Ploče, ali smo mi skrenuli desno. U prošlom tisućleću na toj raskrsnici je bio postavljen putokaz na kome je rukom bilo napisano „Drabek“. Dole nad samom uvalom Ploče nalazila se, tada skoro usamljena, Drabekova kuća. Svraćali smo ponekad kod Ferdinanda Ferda Drabeka, beogradskog Čeha (vidite koliko se Česi pojavljuju na mojim putovanjima po otocima), slikara koji se osamio na Koločepu. Bio je član porodice mojih prijatelja, pa sam mu s njima ponekad na letovanjima odlazio u posetu.

A prvi put sam ga sreo na ovom istom betoniranom pešačkom putu. Sa slamnim šeširom, valjda obaveznim za pleneriste u Mediteranu, sedeći na stoličici za poljskim štafelajem slikao je pejsaž Koločepa, sunčevom svetlošću izgorelu blještavu stazu sa starom kamenom kućom, suvim zidovima i vegetacijom. Pažljivo sam stao iza njega da kibicujem, na učtivoj udaljenosti kako ne bi slučajno moja senka pala na pogrešno mesto. Pravio se da me ne primećuje, često tako rade slikari. I ja sam se pravio da me nije primetio i nisam zucnuo. Znao sam ko je, ali mi se nije dalo da ga oslovim i kažem, znate, ja sam taj-i-taj, prijatelj sestre vaše snaje. Nego sam posle dva-tri minuta bez reči produžio putem.

Za neki od svojih rođendana, s jednocifrenim brojem svećica, dobio sam knjižicu „Crtanje u priči“ iz 1952, čiji je on autor, a namenjena je bila maloj deci koja treba da nauče da crtaju polazeći od geometrijskih likova. Zaključio sam nadmeno da mi je ta škola zakasnela i nisam je naročito koristio. Knjigu nisam ni sačuvao. Ali mi je zauvek ostao poklič IČIRPU ENJA TRC! Jedan moj drug iz detinjstva i iz Čubrine ulice, a koji je najradije čitao natraške, prvi mi ga je poverio, a ja sam ga zadržao do danas, kao univerzalni komentar na sva pitanja za koja nema pametnog odgovora.

Onaj putokaz nije bio namenjen koločepskom poštaru Stjepu Šuperku koji je na svom legendarnom biciklu obilazio celo ostrvo i bez putokaza svakog mogao da nađe jer je znao sve o svakom. Ne, Ferdo Drabek je svoj atelje otvorio za posetioce, primao je turiste i pokazivao i tumačio svoje slike. One su se mogle kupiti, a u ponudi su bile i reprodukcije Drabekovih slika štampane kao razglednice. Usamljeni slikar-realista (tako je napisao i na svojoj višejezičnoj vizitkarti i na razglednicama) bio je koločepska znamenitost. Naglašavao je da je slikar-realista, distancirajući se ogorčeno i bez uvijanja od drukčijih pristupa slikarstvu.[1]

To njegovo ogorčenje primetio je i Pavle Vasić pišući povodom izložbe u Paviljonu u Masarikovoj u Beogradu[2] a tumačio ga je periodom u kojem je Drabek morao (kurziv P. Vasića) da radi monumentalne slike na temu Narodno-oslobodilačkog rata. Umesto da slika ono „o čemu je sanjao u poletu svoje mladosti“. Smatrao ga je Pavle Vasić „nesumnjivo obdarenim i jednim od boljih učenika“ nekadašnje beogradske Umetničke škole.

Ferdo Drabek je prilikom naših poseta ponekad bio vrlo raspoložen i govorljiv, ali je bilo prilika kad je ispoljavao nezainteresovanost. Kad sam mu pomenuo da sam u detinjstvu imao „Crtanje u priči“, nije reagovao. Ne sećam se da li mi se on ili njegov sin Libor, saznavši da se bavim pticama, žalio na kosove koji mu jedu smokve.

Drabeka tamo više nema i mi produžismo dalje prema najvišoj tački puta između Donjeg i Gornjeg Čela. Na visini od 47 metara iznad mora, leži koločepsko groblje. Potražili smo grob Emilija Svilokosa, našeg nekadašnjeg gazde koji je preminuo pre više godina. Našli smo grobnice nekolikih porodica Svilokos, ali ni na jednoj nije bilo uklesano Emiliovo ime. Sećam ga se kao dobroćudnog, sitnog rasta muškarca na kome je najupadljivija bila kosa, svilenosrebrna, sijala je naspram ribarski preplanulog lica. Bio je ponosan na nju. Njega i njegovog brata Matea mogli ste izdaleka da prepoznate po takvoj kosi, a izbliza i da ih razlikujete.

Malo je, kratko i tiho Emilio govorio, ali toliko brzo i kroz zube, gotovo ne pomičući usne, da sam ga teško razumevao. Jednom sam ga bio nagovorio da me povede barkom kad je u zoru polazio po mrežu popunicu bačenu prethodne većeri. Otišli smo prilično daleko u Koločepska vrata, prema pučini. Usput mi nije uspelo da ga pitanjima podstaknem na ribarski razgovor, na ribarska prigovaranja. Kad smo izvukli mrežu nije u njoj bilo nijedne ribice. Ni najmanje. Ne znam da li je mislio da sam mu ja doneo maler. Bilo je nemoguće znati šta misli Emilio Svilokos. I zbog toga mi je bio drag taj tihi čovek stidljivog osmeha. Nisam se dobro osećao što stojim na groblju a ne znam mesto gde leži.

Koločepska vrata i otok Lopud sa Maćusa 29.9.2022.

Za ovaj blog uobičajenim sticajem okolnosti u tom momentu su pored groblja prolazili neki Kalamoćani. Da, znamo – rekoše – on je sahranjen u grobnici svoga punca, pokazaćemo vam. Povedoše nas do jedne od grobnica Svilokosa na kojoj zaista još nije pisalo Emiliovo ime. Na Koločepu ima raznih porodica s tim prezimenom koje se na Koločepu pominje već u 14. veku. Nisu sve te porodice u bliskom srodstvu. Godine 1922. bilo je osam porodica Svilokosa u Donjem Čelu a svaka je imala svoj nadimak (Rode, Žiže, Dizdar, Rafo Muljanin, Lampalo, Franić, Makako i Kuje), a još dve porodice su živele u Gornjem Čelu, dakle ukupno ih je na otoku bilo deset s istim prezimenom. Još pet porodica Svilokosa sa Koločepa živelo je tad u Gradu i jedna u Gružu.[3] Olja je na ploču spustila nekoliko ciklama koje je s tom namerom ubrala pored puta.

Ciklame za Emilija Svilokosa

Ovo groblje nije jako staro, tu se Kalamoćani sahranjuju od 19. veka, ali na mestu gde su nekad davno postojali prastari grobovi čijih tragova još uvek ima oko crkvice Svetog Nikole, stare bar hiljadu godina. U stvari, takvu crkvu pre ove na Koločepu nisam nigde video. Neću da kažem da sam baš zadrhtao pre četrdeset godina kad sam stao pred nju u jednoj od svojih prvih šetnji do Gornjeg Čela, ali nije bilo daleko od toga. Nabasao sam na tu crkvicu nepripremljen, na običnom letovanju s malom decom a ne u obilasku rano-srednjovekovnih kulturno-istorijskih spomenika.

Crkvica Sv. Nikole na Koločepu 24.9.2022.

Pitao sam našu gazdaricu Anu Svilokos za crkvu na groblju i za kameno raspeće malo dalje niz put za Gornje Čelo. Za raspelo mi je ispričala legendu o ubistvu kneza, a za crkvicu (tad još nisam znao da je posvećena Sv. Nikoli) rekla mi je da ima jednu staru knjigu i da će je potražiti, pa neka ja tamo pogledam. Bila je to knjiga Don Vicka Lisičara „Koločep nekoć i sad“ iz 1932.[4] Nisam je nosio na plažu ali sam je pomno pročitao, skačući s jednog poglavlja na drugo. Vidite da i dalje uvek ima bar jedna knjiga u igri.

Dok je Vicko Lisičar (1879–1938) tokom 1931. službovao kao dušobrižnik na obližnjem otoku Lopudu, pozabavio se istraživanjem Koločepa. Kopao je po Arhivu župnog ureda i Dubrovačkom državnom arhivu, a po ostrvu mu je vodič i kazivač bio tadašnji koločepski učitelj Alfred, naravno Svilokos. I ti podaci su u knjizi najzanimljiviji. Dobri don Vicko nije koristio mnogo drugih istorijskih i istorijsko-umetničkih izvora pa nije mogao da se poređenjem s njima dovoljno kritički odnosi prema sopstvenim interpretacijama i zaključivanjima. Najradije se povodio za svojim idejama i željama. Odbacivao je sve što se u njih ne uklapa. Svakako je znao za Cvijićev kapitalni projekt „Naselja i poreklo stanovništva“ jer je u mnogom sledio njegov program, pa čak jedno poglavlje u svojoj knjizi i nazvao tako, „Naselje i porijeklo stanovništva otoka Koločepa“. Ali nije citirao ništa iz 24. knjige Naselja u kojoj je upravo Koločep obrađen, iako je publikovana koju godinu ranije.[5]

Nije mi to ništa smetalo, bio sam na letovanju a ne na recenzentskom zadatku. Ali me je radoznalog zanimalo zašto don Vicko s toliko mara argumentuje starohrvatsko poreklo Koločepa i svih njegovih najstarijih spomenika kulture. Šta je tu sporno? Čak je razradio i ključ za prepoznavanje starohrvatskog trotračnog prepleta na kamenoj ornamentici kojom se starohrvatska razlikuje od bilo koje druge na svetu. Nije očigledno poznavao srednjevizantijsku klesanu plastiku koja se odlikuje baš takvim ukrasom. I onda nađoh na str. 117. knjige, da je savesni povesničar Vicko Lisičar na terenu zabeležio da stanovnici Koločepa prastaru starohrvatsku crkvicu Sv. Nikole tradicionalno nazivaju grčkom.[6] To Lisičar tumači neukošću naroda.

Danas ta „grčka“ crkvičica Sv. Nikole izgleda drukčije nego kad sam je prvi put video pre četrdeset godina. Verno je i stručno obnovljena 1998, porušene su priprata i mrtvačnica nevešto nakalemljene prilikom obnove u 19. veku i rekonstruisano je malo kockasto kube kojeg nije bilo dok sam ranije dolazio na Koločep. Vraćen joj je izvorni izgled. To znači da su zidovi i dalje neravni jer se malterom ne može ispeglati grubo tesani kamen. Kad sam je pogledao prvi put, pomislio sam da zidari nisu imali ni visak.

Sv. Nikola na Koločepu 24.9.2022.

Jedva da i ima prozora, umesto njih su tek neki prorezi 12–15 cm široki, visine tridesetak centimetara. Obično se za takve otvore kaže da su mali kao puškarnice, ali ovi su još manji, strelac kroz njih ne bi mogao ništa da uradi. Spoljni zidovi su podeljeni lezenama sa slepim arkadama od kojih je na pročelju jedna velika kao portalna niša. Strane joj nisu vertikalne pa crkva izgleda kao da se raširila u gornjem delu pod težinom svoda. Apsida je spolja pravougaona. Cela crkva je malecka, nepunih pet metara duga, a široka dva i po. Kažem vam, sasvim jedinstvena preromanička crkvica.

Sv. Nikola na Koločepu: severna fasada, 24.9.2022.

Ali se i dalje ne zna ko je, zašto i kad nju podigao. Nemoguće je tačno utvrditi ni čiji je bio Koločep u mračnom ranom srednjem veku jer ne postoje direktni, proverivi i nedvosmisleni dokumenti o tome. U takvim okolnostima svaki istoričar i povjesničar ima slobodu okušavanja u svojoj kreativnosti. Razumljiva je zato ogorčenost Lisičareva kad se u svojoj knjizi o Koločepu okomljuje na austrijskog istoričara Johana Kristijana fon Engla (1770–1814) i njegovu Istoriju Dubrovačke republike,[7] u kojoj se (knjizi) tvrdi da je Koločep Republici darovao kralj Mihajlo Vojslavljević od Duklje, vladar Južne Dalmacije u 11. veku. Don Vicku Lisičaru je neprihvatljivo da je ostrvo Koločep Dubrovniku poklonio jedan Srbin. Tako kaže.

Pa i meni je. Ali na nešto drukčiji način. Nigde unaokolo, sve do 19. veka nije postojala nijedna prava nacionalna država. Vladari su bili vlasnici zemalja koje su nasleđivali, silom osvajali, iznuđivali ucenom, kupovali, dobijali na poklon ili kao miraz. Jezik, vera i nacija nisu tu igrali nikakvu ulogu. Tako su bar mene učili. Rođena braća su ratovala jedan protiv drugog. Menjali su kraljevi, knezovi, veliki i mali župani veru, ženili se strankinjama i udavali ćerke za inoplemenike. I majka samog Mihajila bila je Bugarka Neda (Nedeljka, Dominica), nećaka cara Samuila, a njegov sin i naslednik Bodin oženio se Normankom Jakvintom iz Barija. Toliko o nacijama u 11. veku.

Još je nešto moglo da smeta don Vicku Lisičaru kad je reč o Fon Englu. Prevod te knjige objavljen je u Dubrovniku, a prevodilac i komentator bio je Lisičarev viši po rangu kolega, ugledni dubrovački kanonik Ivan Stojanović[8]. Koji se izjašnjavao kao Srbin. Zvanično.

Možda se može učiniti čudnim što se na toliko prostora na blogu bavim ovakvim pitanjima i Lisičarevom knjigom, ja koji se izdajem za ravnodušnog prema nacionalizmu bilo koje provenijencije. Mogao sam svakako da elegantno prećutim neke delove te knjige, pa i celu knjigu. Prećutkivanje je međutim uvek deo obmane. A obmanjivanje čitalaca bi mi ubilo zadovoljstvo pisanja. Zato nisam.

Kad je 1998, radi rekonstrukcije crkvice Sv. Nikole, rušen onaj nakalemljeni kamenom dozidani nakazni trem, iz zida su ispali delovi drevne mramorne oltarske pregrade sa uklesanim ktitorskim natpisom. Konzervatori su odmah prepoznali da je to isto polomljeno mramorje čiji je jedan komad upotrebljen prilikom proširivanja i produžavanja župne crkve Uznesenja Gospe u Donjem Čelu u 15. veku. Što bi značilo da već tad nije bio u upotrebi u crkvi za koju je izvorno isklesan, odnosno da je već u to vreme ta crkva bila napuštena i prepuštena slobodnoj reciklaciji građevinskog materijala. Takoreći rinfuzna crkva.

Ta, sada već znamenita predromanička mermerna oltarska pregrada potiče iz crkvice Svetog Arhanđela Mihajila na starom koločepskom groblju, manje od 300 metara putem severno od grčke crkve Svetog Nikole. Ta je crkva bila u nepopravivim ruševinama u 19. veku, pa su je Kalamotezi do-porušili do temelja, a kamen upotrebili za onu mrtvačnicu i trem na crkvi Sv. Nikole. Po temeljima se vidi da je Sv. Mihajilo građen u približno isto vreme i prema sličnom planu kao i Sv. Nikola[9]. I da su obe crkve ili kapele bile vekovima zapuštene, čak i u vreme dok su se obavljali pogrebi na starom groblju.

Kad je taj dragoceni komad mermernog crkvenog enterijera sastavljen i natpis u celini pročitan, videlo se da ipak nisu sve misterije rešene. Kao ktitorka je označena zagonetna Regina (Kraljica). U vreme podizanja crkve nepoznate godine najverovatnije u 11. stoleću, svi su na ostrvu znali ko im je kraljica, pa naručilac nije smatrao potrebnim da još i napiše njeno ime. Bila je to možda i prva kraljica ikad u istoriji Koločepa. Ali koja i čija? Geografski najbliže su žene dukljanskih vladara koji su imali i kraljevske titule u izvesnim papskim dokumentima. A među njima je kandidat ona Normanka Jakvinta, žena Bodina Vojislavljevića.[10] Deo istoričara međutim opciju vidi u hrvatskoj kraljici Jeleni, ženi kralja Dmitra Zvonimira, sestri ugarskoga kralja Ladislava.[11]

Rekonstruisana oltarska pregrada u malom muzeju parohijskog doma, Koločep 2023.

Već kad se prvi put ulazi brodom u Luku Sv. Križa primećuje se da u Donjem Čelu nešto vizuelno nedostaje. Nema vidljivog zvonika koji obično dominira primorskim mestima. Župna crkva Uznesenja Gospe na Koločepu skrivena je pri dnu prisojne padine kraške doline čiji je u pleistocenu potopljeni zapadni deo morska uvala. Posle proširenja i produženja u 15. veku i dalje je ta crkva relativno mala (15 x 5 m) i sasvim skromnog spoljašnjeg izgleda, bez kupole. Ima trozvoni zvonik na preslicu (alla romana) koji se vidi tek kad stanete ispred crkve. Razmišljao sam o Koločepu u 15. i 16. veku kad je imao svoj procvat zahvaljujući trgovačkom pomorstvu (Koločepljani su bili vlasnici nekoliko desetina velikih brodova, čak 65 u 16. veku), ribarstvu, vađenju korala i poljoprivredi. I imao je oko dve hiljade stanovnika.[12] Pa ipak na ostrvu nije ni tad ni posle podignuta nijedna crkva impozantnijih dimenzija niti arhitekture. Umerenost je oduvek bdela nad Kalamotom.

Parohijska crkva, Koločep 2023.

Blizu kraja puta, onog betoniranog za Gornje Čelo, iznenada počinje strmina. Silazak u malu uvalu i luku ranije je savlađivan samo stepenicama, a sad je dopunjen vrtoglavim zavijucima betonske staze. Svrha te strukture je u omogućavanju spuštanja tovara kolicima, ručnim ili motornim, ako se doveze brodom u Donje Čelo. Ne izgleda mi mogućim isto izvesti obrnutim smerom, uzbrdo. Iz predostorožnosti, većina kuća, i starih i novijih, ostala je gore na bezbednoj visini. Dole, u maloj mirnoj luci ima samo jedan hotel i dve sklepane konobe na rivi, namenjene izletnicima (fišpikničarima) iz Dubrovnika i Cavtata.

Koločep: Gornje Čelo 24.9.2022.

Oni se dovezu na nekom prenakrcanom drvenom motornom peligu kojem je nadograđena gornja paluba i šank za kojim se toči piće. Dok se brod približava gornjočelskoj tihoj luci i molu uz koje će pristati, preko mora se razležu preglasna muzika, pijana pesma putnika i megafonski pojačana obaveštenja vodiča na engleskom i nemačkom. To se zove Elaphite Islands Cruise. Kad pristanu, napravi se gužva jer bi svi odmah da siđu s broda, a to mogu samo preko jednog uskog mostića. Vodič uzalud pokušava da ih kroz megafon disciplinuje. Kako se iskrcaju, tako jurnu prema onim dvema konobama, na po još jedno, i u toalet. Ostali se razmile po obali. Tumaraju, slikaju se i nikad ne krenu uzbrdo onim stepenicama kojim smo mi sišli. Budu tu pola sata-sat i onda uz pesmu i svirku otplove dalje. Gornjim Čelom opet zavlada mir, na radost onih koji su na terasu hotela Kalamota došli na ručak peške čak iz Donjeg Čela.

Bili smo jedini na terasi. Hotel je bio pred zatvaranjem sezone krajem septembra i nisu se videli nikakvi hotelski gosti. Izgledom je hotel bio prijatno iznenađenje. Umesto neprivlačnog iako žuto okrečenog ali sasvim skromnog hotelčića kojeg sam pamtio, na samoj obali stajala je njegova nova verzija optočena sivobelim kamenom. Novi hotel je mnogo veći, ali ne u visinu ni u širinu u odnosu na stari, nego dodacima koji su diskretno povučeni bočno i iza glavnog dela zgrade. Kao dokaz da je arhitekta pre projektovanja pomno sve proučio i očuvao osnovni oblik i gabarite prethodnog hotela, na zidovima glavnog hodnika izložene su istorijske fotografije stare zgrade i faza njenih dogradnji dvadesetih godina prošlog veka. Tako sam saznao da su u Gornje Čelo svojevremeno sletali i avioni!

Koločep: Gornje Čelo: hidroavion ispred pansiona „Kalamota“ 1928. (Galerija hotela „Kalamota“ (2022)

Posluživao nas je mladi kelner početnik s kojim smo se sporazumevali na engleskom. Donevši deser i kafu, upitao nas je odakle smo. Kad smo mu odgovorili, kao da su mu neke misli proletele kroz glavu. Pomislio sam da je u svom umerenom geografskom znanju tražio gde da smesti Belgrejd. Ali nisam bio u pravu. Na naše uzvratno pitanje odgovorio je India. I udaljio se. Bilo nam je prijatno i nismo se žurili natrag u Donje Čelo.

Gornje Čelo: hotel „Kalamota“: Milan i Olja 24.9.2022.

A onda je pred nas stao Milan i na čuburskom rekao Dobar dan, kako ste? Konobar u sledećoj smeni. Rekao mu Indijac da za stolom sede dvoje njegovih kompatriota, a on se obradovao kao da smo došli kod njega u New Stanley Hotel u Najrobiju! Ne, hvala, propisi mu ne dozvoljavaju da sedne za naš sto. Čučnuće pored nas za slikanje. Srdačan mladić prijatnog lika i ophođenja. Ispostavilo se da je radio u blizini naše beogradske kuće, u jednoj finoj piceriji u koju relativno redovno svraćamo. Obećali smo mu da ćemo preneti pozdrave njegovim starim kolegama, a on nas je častio čizkejkom.

Gornje Čelo: hotel „Kalamota“: Milan 24.9.2022.

I gospođu Zorku Oreb, našu sadašnju gazdaricu, pamtim iz vremena kad je, kao vrlo mlada žena, radila u restoranu Vile Ruže kao konobarica. To sećanje mi se nije odmah vratilo, trebalo je da prođe dva dana od našeg ponovnog susreta. Ali to nije zato što se ona jako promenila, nego zbog moje prenatrpanosti sećanjima. Vidim je sad kako uvek nasmejana, plava, s katkom pravom kosom koja se zatrese pri svakom koraku, dugovrata i graciozna, scenskim hodom gazi s drugog kraja bašte prema našem stolu i donosi nam naručenu večeru. Nije mogla da ostane nezapamćena. U stvari, okidač za moje prisećanje bio je njen govor, jedinstveno skladna mešavina sremsko-slavonskog i koločepskog. I danas je gospođa Zorka ista takva, čak ima i istu frizuru kao pre 40 godina. Iste su i njene energičnost, predusretljivost i ljubaznost. I pored raznih neizvesnosti, rezervisali smo i ove godine isti apartman kod nje.

Konobarica, ali u hotelu, bila je i naša ondašnja gazdarica Ana Svilokos. Ne zovem je gospođa Ana, suviše mi je blizu. Ajme šta je vruće, rekla bi uveče, kad bi se, posle završene smene, mrtva umorna popela silnim stepenicama do svoje terase i strovalila se na najbližu stolicu. Vokal A izgovarala je uvek nazalno, između A i O tako da je ono ajme zvučalo više kao ojme. Kad nije umorna, govorila je oštro, rafalno, temperamentno, s povremenim naglim povišavanjem tona. Tako govori i danas.

Čuli smo da je Ana bolesna, pa joj nismo unapred javili da dolazimo na Koločep, ponovo posle toliko godina. Kad smo stigli, saznali smo da je u kući svoje sestre Ivanke Svilokos, jer se teško kreće. Malo smo oklevali, da li da je uopšte uznemiravamo. Onda ju je Olja ipak našla telefonom i dogovorile su se da je sutra posetimo u sestrinoj kući na Maćusu, nekih 160 metara od nas. Istog popodneva, zove neko odole s one ne-ulice. Pogledamo, kad ono Ana! Nije htela čekati do sutra. Knedle da udave. Da se popne uz stepenice nije mogla, pa se mi sjurismo dole. Stegao sam je čvrsto, možda i prejako, iako se nikad pre nismo zagrlili. U stvari, Ana je jedna od malobrojnih bliskih osoba s kojim sam se ponovo sretao posle tolikih decenija. Nemam još dovoljno iskustava.

Prolazio sam u stvari kroz ono što u sebi zovem Bergmanovim povratkom, po svom prijatelju Islanđaninu Štefanu Bergmanu s kojim sam studirao i stanovao. Posle 40 godina došao je ponovo u Beograd 2007, „da nešto proveri.“

Bergmanov povratak: Stefan, Olja i Helga, Beograd kod „Žabara“ 2007.

Gospođa Ivanka Svilokos Kaul i njen muž žive u Berlinu, a otkako su u penziji, sve više vremena provode u svojoj kući na najlepšem položaju na Maćusu. Oko kuće je divna negovana bašta. Brinuli su se o Ani dok je bila bolesna. Ana je ostala ista, veselo-ozbiljna, srdačna ali ne mnogo sentimentalna, kakva je bila oduvek. Uz kafu, bili smo posluženi fantastičnim Gospođa-Ivankinim beškotima kantućinima od sopstvenih badema koji rastu oko kuće. Još smo, prilikom poslednje posete, dobili kesu tih badema i pregršt pelcera cveća iz njenog vrta.

Kad smo na kraju ovog putovanja krenuli sa Koločepa, pratila nas je opet gospođa Zorka i još dodala našem prtljagu svojih pelcera mediteranskog cveća. Izdaleka, od Lopuda već se video brod kao mala bela rastuća mrlja na tamnoplavom moru. Nekad je to bio naš omiljeni m/b „Perast“, građen 1962. Stradao je u ratu, kad ga je JNA pogodila 5. oktobra 1991. u Slanom, ali nije potonuo. Bio je godinama vezan u Korčuli, a 2004. je dotegljen u Ploče i izrezan. Nema ga više. Sada ga zamenjuje bliznakinja „Postira“, ali nije to to.

Na palubi „Postire“ 2023.

Kad smo stigli na Koločep, trebalo mi je nekoliko dana da se pomirim s njenim užasnim zvukom. „Perastovi“ motori su skladno i mirno brujali odajući snagu i sigurnost. „Postira“ svoj dolazak četiri puta dnevno najavljuje nekom agresivnom lupnjavom, zveketom, kao da motor vrti teške lance čiji slobodni krajevi udaraju o unutrašnje strane gvozdenog korita broda. „Perast“ sam voleo, a „Postiru“ trpim. Ti se brodovi nalaze na dva različita kraja ovog mog lutalačkog krstarenja po valovima vremena, ali nisu bili ni njegov početak ni kraj.

„Postira“ šija pred pristajanje u Donjem Čelu 21.9.2022.

Nisam na ovom putovanju tragao za istinom, što ne znači da sam bio ravnodušan prema njoj. I nisam pokušavao da raskrinkam svoje mitove, ni da razfoliram iluzije. Samo ne prestajem da uživam putujući kroz svoje kontinuitete. Kroz neprolaznu prolaznost. I da prstima opipavam ogrebotine koje ostavlja vreme, isto kao što volim da ispod dlana osetim kad više nema brazgotina jer ih je vreme uklonilo dugim glačanjem. Tražio sam i dobru priliku da iste slike pogledam drugi put i da staro iskustvo upotpunim novim. Da dobijem nekonačne odgovore na svoja pitanja. Ništa time ne postaje jasnije, ali je sad sve bolje. Ili, kako se, možda prvi put na savršen način, oglasio učitelj Ceo La, „XXX XXXX, XXXXXX XXXXX XXXXX XXXX“[13].

Kad smo se vratili sa Koločepa u Beograd, na aerodromu nas je sačekao sin Filip. Gladni, otišli smo pravo na picu, da prenesemo Milanove pozdrave.

Odlazak 29.9.2022.

[1] Ferdinand Drabek: Ferdo Drabek – koločepski slikar-realista. Dubrovnik 1975.

[2] Pavle Vasić: Delo Ferdinanda Drabeka. Umetnički život 2, str. 701. Beograd 1976: Umetnička akademija.

[3] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[4] Piščeva naklada, Dubrovnik.

[5] Sindik, Ilija: Dubrovnik i okolina. Naselja i poreklo stanovništva 24. Beograd 1926: Srpski etnografski zbornik 39: 9–513.

[6] Svakako ne u etničkom značenju, nego konfesijskom, obreda grčkog (za razliku od obreda rimskog).

[7] Johann Christian von Engel: Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien: Anton Doll 1807.

[8] Ivän Hristijan v. Engel: Povjest Dubrovačke Republike. Preveo, opaskama popratio i nadopunio Ivan kan. Stojanović. Dubrovnik 1903: Srpska Dubrovačka Biblioteka 1.

[9] Željko Peković: Četiri elafitske crkve / Quattro chiese delle isole Elafite. Dubrovnik–Split 2008.

[10] Valentina Babić: Oltarska pregrada sa ostrva Koločepa. Beograd 2017: Zograf 41: 51–75.

[11] Vedrana Delonga: Pisana uspomena na jednu „sestru i kraljicu” s Koločepa, u: Oltarna ograda s Koločepa. (katalog izložbe str. 23-28). Split 2000: Muzej hrvatskih arheoloških starina.

[12] Vicko Lisičar: Koločep nekoć i sad. Dubrovnik 1932: Piščeva naklada.

[13] Precrtao Ceo La tušem (kineskim mastilom). Kaže da ne da ovlašćenje za citiranje.

„Zora puca, bit će dana“ (Kalamota 2022)

Sve glasove morali smo donositi i svu buku praviti mi sami, gosti kuće Ane i Emilija Svilokosa. Obično nas je bilo sedmoro od čega četvoro dece. Tu smo primali i svoje goste. A kad je rođendan nekom našem detetu, bivalo nas je i po dvadesetak. Na toj istoj terasi pod pergolom, na kojoj je sad sedelo samo dvoje ljudi bogatih sećanjima.

Bio sam na gornjoj terasi velike kuće Zorke Oreb, cele uređene za afitavat’. Septembar 2022, otok Koločep: Donje Čelo. Jeste, ipak sam ponovo otišao na Kalamotu. Posle 45 godina od prvog letovanja tamo i 32 godine od poslednjeg prethodnog boravka.

Gornja terasa Zorkine kuće na Maćusu. Koločep septembra 2022.

Sedeo sam mirno ali širom otvorenih očiju. I čekao. Nisam čekao gospođu Zorku nego zoru. Još nije bilo vidljivih nagoveštaja svitanja, ali sam zapažao sve ostale znake.

Bez krupnih razmišljanja, samo sam gledao u mrak izbušen svetiljkama poređanim u nekoliko planova. U prvom planu su bile malo prejake svetiljke koje bi se zvale uličnim da na Koločepu ima ulica. Ispod terase je prolazio uzan betonirani pešački put koji povezuje kuće na južnoj obali Luke Svetog Križa ili uvali Donje Čelo, nanizane duž severnog ruba rta Maćus. S jedne strane su kuće, s druge je more. Nije ulica. Ali je ta ne-ulica osvetljena da neko noću ne upadne u more. Kad smo prve večeri stigli iz Grada [1] na Koločep, gospođa Zorka nas je sačekala sa suprotne strane uvale, na molu uz kojeg je „Postira“ pristala. Povela nas je ka svojoj kući. U prvom susretu (koji u stvari nije bio prvi) ostavio sam na nju tako loš utisak da se stalno brinula oćul past umore. Celo vreme se osvrtala da vidi idem li? Objasnio sam da i ako padnem s rive u more, neće biti ništa strašno, umem da plivam. Nije izgledalo da sam je ubedio.

Nisam upao, javnoj rasveti hvala.

Da podsetim one koji su već čitali o Koločepu na mom blogu, a i ostale, da na otoku nema automobila, iako sad dva puta dnevno dolazi s kopna feribot „Hanibal Lucić“ koji može da odjednom preveze do 35 automobila. Ali na Koločepu ne iskrcava nijedan. Nema puteva.

U drugom planu svetiljki, udaljenom preko 350 metara, sjaji ista javna rasveta duž rive na suprotnoj strani uvale, zatim svetiljke iznad ulaznih vrata nekoliko kuća i samo jedan osvetljen prozor. Neko negde ne spava kao ni ja ili je, verovatnije, izašao iz sobe a zaboravio da ugasi svetlo. Osvetljen je i prozor pošte 20221 koja se sastoji od jedne prostorije u prizemlju. Onomad davno, tu je službovao poštar Stjepo Šuperak kojeg je znao svako a i on je znao sve o svakom.

Za razliku od svih tih svetala, feral (lučko svjetlo) na kraju mola sevao je oštro i kratko u ritmu od dve sekunde razmaka.

Na tri i po i više kilometara daleko, preko severozapadnog koločepskog rta Ratac i iznad njega, na više od 100 metara nad morem, u trećem planu blješti na kopnu Orašac kao neko veliko i gusto naselje. Vidi se i ravnomerno posejana jaka rasveta jadranske magistralne ceste. Tamo se povremeno pojavljuju i farovi retkih automobila u pokretu.

Meni je međutim pažnju privlačio jedan među-plan između prvog i drugog. Po sredini uvale usidreno je ili vezano za bove desetak jedrilica i drugih brodica (brodića) za uživanje. Sve imaju katarke i na vrhu jedno malo navigaciono signalno svetlo na akumulator (ili baterije), koje ostaje stalno upaljeno tokom noći kad je brod na sidru ili vezu. Tako sam imao, iz uvale u mraku, a u visini svojih očiju (sa gornje terase Zorkine kuće), jedno dodatno jato malih svetiljki.

Kako su se u mraku nevidljive brodice i jedrilice stalno ljuljuškale, te svetiljke su izgledale kao leteći svici u haotičnom rojenju. Sve je unaokolo bilo statično, samo su ti svici bili nesmireni. Nije bilo vetra i površina mora je bila glatka kao ulje. Pa ipak, nešto se kretalo i nečujno klatilo jarbole. Zurio sam u ta lelujava svetlanca i u sećanje mi je došla jedna slična noć bez vetra na mestu dvadesetak metara od moje sadašnje pozicije, ali od 17. avgusta 1978, dakle 44 godine ranije. U stvari bila je to drukčija noć, ali sam je zapamtio, čak i zapisao. Vraća mi se ponekad u sećanje, kad sam na morima i okeanima. I tako je krenulo…

U Kejptaunu, januara 2001, napisao sam tobože dalmatinskim čakavskim govorom [2], ove redove:

A punto vidih Južnega Atlantika, još dok se sbarkava s iniman fureštiman, omar smo se pripoznali, More i ja.
Jel More ti je ka duša. Veliko, kraja nima. Svak ga more vidit, a niko nezna ča je u nj.
I kad je kalmo, diše.
Ma koji je ki jema vlast nad plimon i osekon?

Disanje mirnog mora posmatrao sam i te davne noći isto sa Maćusa (južni krak klešta koja obuhvataju uvalu Donje Čelo). Bila je maina, deca su spavala a ja sam sišao do mora. Potpuna tišina, muzika je odavno prestala da svira u obližnjoj bašti Vila-Ruže i šum koraka poslednjih gostiju i odlazećeg osoblja prestao je da se čuje. Bez daška vetra, površina mora je bila potpuno tiha, ali se, oku neprimetno, diskretno dizala i spuštala. To su otkrivali talasići koji su u ritmu mog disanja, jedva čujno oblivali žala i peli se i spuštali uz obalsko kamenje.

Fenomen je u prozaičnim stručnim krugovima poznat kao težinski valovi. Nastaje kao posledica promena temperature vazduha nad morem, usled čega atmosfera nema na svim tačkama istu gusrinu – težinu kojom naleže na gipku površinu mora pa se ona ugiba odnosno izdiže. Ti dodiri, ti susreti Mora i Neba i Mora i Zemlje (kopna) prosto su pretovareni simbolikom koju osete i oni koji inače nisu skloni pitanjima duhovnosti i mističnim razmišljanjima o suštinama. A Mirču Elijada su naveli da morske obale identifikuje kao mesta najveće svetosti, gde se sve nerazumljivo oseća kao istina. Tamo se otkrivaju sve tajne.

More i Kopno: strasna intimnost. Koločep 2022.

Nije ta noć ni bila sasvim obična. U trenutku u kojem sam se bavio posmatranjem disanja mora, negde u blizini, ali za mene nečujan i nevidljiv u tami, Žan-Luj je zagazio s obale u vodu. Sledeće večeri zapisao sam da je „… prešao iz ljudi u more. More je vratilo ljudima njegovo telo, a dušu zadržalo.“

Nisam upoznao Žan-Luja, znali smo se samo iz viđenja i pozdravljali se prilikom mimoilaženja, kao što je i dan-danas običaj na otoku sa samo stotinak stanovnika u dva sela, a od kojih (stanovnika) većina muških nije tu jer plove. Plus još toliko gostiju na letovanju. Nismo se kupali na istoj plaži. Ja sam koristio dečije peščano ingalo, a Žan-Luj stenovitu nudističku obalu s druge strane Maćusa. Ime sam mu saznao nehotično, iz glasnih lokalnih ogovaranja u butegi kod Mare, gde je bio poznat kao Onij Francuz (ja sam bio Onij s djecom). Bio je sam-samcijat i drukčiji, a i stalo mu je bilo da to pokazuje. Koločep mu je valjda bilo mesto poslednjeg pokušaja da nađe ono što mu nedostaje. I što nije našao. Ili jeste.

More zove. Zvuči prilično zlokobno u ovom kontekstu. A zov mora je opasan i u drugim kontekstima. More zove zapravo je naslov jednog omladinskog romana [3] kojeg sam u odgovarajućem uzrastu čitao u čuvenoj ediciji Kadok. Knjiga počinje brodolomom na obalama Bretanje, u kome svi ginu, ali je nadalje roman više socijalno-sentimentalan nego avanturistički.

A gutao sam romantično-pustolovne istraživačko-moreplovačko-brodolomničko-gusarsko-ljudožderske romane Džeka Londona, Žila Verna, Edgara Alana Poa, Stivensona, Defoa i drugih klasika predratnih izdanja Kadoka, Plave ptice i Zlatne knjige, koji bi danas teško prošli kroz rešeto antirasizma. Da, i Čarlsa Dikensa, odnosno njegovu skoro nepoznatu novelu Kapetan Smjeli. Naročito nju. Možda su mi najzanimljiviji ipak bili non-fiction dnevnici s putovanja morima poput Kon-Tikija [4] ali pre toga onog Kapetana Kuka [5]. U gimnaziji sam čitao Ksenofontovu Anabazu [6], ne baš celu ali se sećam da sam učio lekcije unapred i odlazio u biblioteku iz radoznalosti da vidim šta je bilo dalje s Οἱ Μύριοι [7]. U takvu moju lektiru spadalo je i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta [8]. Jeste, rastao sam u prirodoslovca od najmanjih nogu.

Nisam se razlikovao od svojih vršnjaka kojima je raspaljivao maštu stereotipni obrazac dečaka koji se mimo volje roditelja otiskuje na more ili nekim iznenadnim obrtom događaja dospeva na brod koji će ga odvesti nepoznatim putevima odrastanja. Svi smo u srcu nosili taj zov putovanja morem na kojem se sudbonosne odluke sprovode smelom promenom kursa broda uz pomoć Sunca i zvezda, busole i sekstanta. Tamo smo učili da gledamo ka horizontu, saznavali da se do najudaljenijih ciljeva stiže dugim i neizvesnim putovanjima. Ako si hrabar i jak.

I naravno, maštao sam da jednog dana imam svoj brod.

Ne bi to bio veliki brod. Naprotiv, skroman brodić kojim bih lutao po obalama i ostrvima jedinog mora koje sam zaista poznavao – Jadranskog. Mora na kojem sam svake godine provodio po 3–4 nedelje. Kada bismo se vozom približavali, moja sestra Miša i ja smo se, priljubljenih lica uz prljavo prozorsko staklo, takmičili ko će prvi, suprotno osmatraču na jarbolu, umesto „kopno na vidiku“, da uzvikne „More, more!“ Poput onih Ksenofontovih vojnika koji su kliktali Θάλαττα, θάλαττα!

Moram ipak da objasnim i kakav sam to, po pitanjima mora i brodova, dečak bio kao osnovac (četvorogodišnja osnovna škola). Na ovom blogu sam se već izjasnio kao onaj koji je porodično nasledio neizlečivu potrebu za izražavanjem pomoću crtanja (žvrljanja). Bilo čim, na bilo čemu i u bilo kojem trenutku. Između ostalog, strasno sam crtao brodove, naročito jedrenjake. Ne makarkakve brodove, nego tačno određene sa svim pojedinostima. Nacrtao sam stotine jedrenjaka, najčešće fregata, brikova i škuna koje vođene sigurnom rukom i bogatim iskustvom svojih kapetana brode po moru delimično razvijenih jedara. Raspolagao sam dovoljnom količinom uzora iz kućne biblioteke, a najviše sa ilustracija knjige koju takoreći nisam ispuštao – La Rusa. Ostala je bez korica, prvih i poslednjih strana, ali se nije raspala zahvaljujući knjigovezačkom majstorstvu. Bio je to Petit Larousse Illustré, jedno od prvih izdanja, najdeblja knjiga u kući (oko 1600 strana) iako džepnog formata! Ali s divnim ilustracijama u dubokoj štampi (gravirama). Crtanjem mnoštva jedrenjaka u detinjstvu nisam postao stručnjak za brodove ali sam stekao priličnu količinu informacija o njima. Držao sam to dečje znanje u sebi, pre svega zato što nisam imao nikog koga bi ono zanimalo.

Na početku jedne školske godine, na času crtanja dobili smo temu „Gde sam proveo raspust“ ili tako nekako. Moja porodica je te godine letovala u Veloj Luci na Korčuli, a poveli smo i Dašu, drugaricu moje starije sestre. Imao sam osam godina, bio sam bez društva i nije me zanimalo da se samo kupam i sunčam na plaži niti sam u tom uzrastu išta očekivao od večernjih provoda. Najviše vremena provodio sam u pecanju, skupljanju rakova, morskih ježeva, školjki i lovu hobotnica i ostalih mekušaca. Muvao sam se oko barki, gledao kako se brodovi i čamci pituraju i popravljaju na škveru i grade u malom brodogradilištu. U dane bez meseca ispraćao sam ribare koji su predveče izlazili iz dubokog zaliva u nekoliko povorki povezanih ribarskih čamaca koje je vukla jedna ribarica, drveni motorni ribarski brod uzdignutog pramca i s dizalicom i vitlom za izvlačenje mreže plivarice. U noćima pomrčine gledao sam ih kao niz svetiljki na pučini jer su svićama (petro-gasnim feralima) mamili ribu da se okupi pre nego što zatvore mrežu. Inače sam se vrzmao oko fabrike konzervi neopisivog zadaha. I zurio sam stalno u brodove koji su dolazili, odlazili ili samo prolazili. Nisam tada još ni bio čuo za Shipspotting.

U to vreme redovne obalske linije držali su beli putnički parobrodi od kojih se po imenu sećam samo „Šipana“ koga sam izdaleka umeo da prepoznam po silueti na kojoj iznad donje krmene palube nije bilo gornje. Tada su tek počeli da se grade moderniji motorni brodovi, najpre Pesnici („Nazor“, „Njegoš“, „Cankar“, „Aleksa Šantić“, „Vuk Karadžić“ i „Kosta Racin“) a kasnije i Gradovi („Osijek“, „Maribor“, „Mostar“ i „Novi Sad“, vidi još u: M. Žuvić, Jadrolinija – prvih 70 godina – brodovi i sudbine od 1947, Rijeka 2017). Lokalni teretni prevoz obavljan je drvenim brodovima, prerađenim jedrenjacima s jednim ili dva jarbola i ugrađenim motorima, koje smo obično pogrešno sve zvali trabakulama. Kasnije su ti brodovi nadgrađivani i unakaživani za grupna turistička krstarenja sa usiljenim zabavama (Fish-picnic) u dotad mirnim dragama i po obližnjim otočićima.

Na onom času crtanja naslikao sam Velu Luku, mali deo nje, ali iz ptičje, recimo galebije, perspektive. Tako sam dobio više prostora da nacrtam karakteristične pojedinosti. Glavni, centralni motiv slike je međutim jedan beli drveni brod s dva jarbola i on zauzima najveći deo lista iz bloka za crtanje br. 3. Nekoliko godina kasnije, od svog najboljeg druga, beogradskog Splićanina Rece koji je bio hodajuća Pomorska enciklopedija u 8 tomova, saznao sam da se taj tip broda zove pelig. Ovaj svoj velalučki pelig, bar prema slici, zatekao sam u prilično autentičnom stanju. Verujem da mu je već bio ugrađen dizel-motor, ali s prove nije skinut kosnik, pramčana statva je elegantno kosa (pelig je brz brod) i na palubi nije nadgrađena kormilarska kućica. Sošno jedro na prednjem jarbolu je spušteno i smotano, a na zadnjem jarbolu je ostalo podignuto. Tradicionalno je narandžasto, visi ravno vezano ali ga neki podnevni povetarac u zavetrini zaklonjene luke ipak malo nadima. Posada se ne vidi. Izbor centralnog motiva školskog crteža, na brzinu i prilično aljkavo obojenog akvarelom, govori da sam verovatno sebe zamišljao kao deo posade tog peliga.

Vela luka iz ptičje perspektive

Nastavio sam da na letovanjima pomno zagledam drvene lađe i merkam kandidate za svoj izabrani tip broda za pustolovine jednog morem zaluđenog žabara [9] na pragu adolescencije. Kad sam posle četvrtog osnovne krenuo u Klasičnu gimnaziju, dobio sam već pominjanu knjižicu Kapetan Smjeli Čarlsa Dikensa u hrvatskom prevodu Stjepana Krešića i izdanju zagrebačke Mladosti iz 1951. Ja sam tu priču čitao kao vrhunski duhovitu parodiju na petparačku i nepetparačku literaturu o gusarskim podvizima, ali je izdavač u uslovima ideološki uokvirenog mladog marksističkog društva imao potrebu da na klapnama omota naglasi da Dikens u stvari kritikuje eksploataciju dečjeg rada u rudnicima i fabrikama (što se u noveli uopšte ne pominje) a naročito okrutnosti tadašnjeg obrazovnog sistema (što se pominje, ali nije ni u kakvoj vezi s prethodnim jer se siromašna deca u rudnicima i nisu školovala). Svejedno knjiga mi je bila omiljena (a i sad je). Značenja hrvatskih reči ponekad sam morao pogađati po smislu (samokres, blagovati, osupnuti itd) ali mi jezičke razlike nisu kvarile zadovoljstvo čitanja.

Kao taze klasičaru, bila mi je privlačna uloga profesora latinskog kao glavnog negativca. Naime, zbog uvrede koju mu je naneo zli profa, ponosni devetogodišnji Robin Retfort napušta školu i odlazi da se bavi gusarskim zanatom pod proslavljenim imenom Kapetan Smjeli [10]. Knjižicu je modernistički genijalno ilustrovao Robert Stjuart Šerifs, ondašnji poznati karikaturista i crtač stripova. Koji je naravno majstorski crtao i brodove.

Brod Kapetana Smjelog

Otada sam crtao na stotine brodova i kolebao se između trabakula, bracera i peliga, a svojim lađama nadevao sam i zvučna imena. Na Rabu 1962. video sam jednu belu braceru nedostojno prerađenu u salbunar, brod za vađenje peska s dna mora i njegov transport. Imala je dizalice i kašike za zahvatanje peska, bila je u jadnom stanju ali bi se dala doterati kad bi bila moja. Dopala mi se njena prava, vertikalna pramčana statva i đardinijera – drvena balustrada na krmenom delu. Imala je već pokrivenu kormilarnicu koju bih proširio u zapovedničku kabinu sa kujnicom i kupatilom. Nazvao sam je Sterna što je naučni naziv za rod morskih lasta ili čigri. To je bio moj konačni izbor. Zamišljao sam i crtao Sternu još dve godine. Ali je nikad nisam imao. Šapuće mi Ceo La nešto otrcano o uživanju bez posedovanja. Ko još njega sluša.

Svoju poslednju Sternu nacrtao sam 1964, kao student. Pokušavala je da se s jednim sošnim i dva letna jedra izvuče iz jakog juga.

Sterna, penkalo s plavim mastilom 1964.

Vetar je počeo da duva i na terasi Zorkine kuće. Svici su se uznemirili, a sve brodice su se prestrojile pramcem prema severozapadu. Zahladnelo je pa sam ustao i ušao sa terase u apartman da uzmem nešto da obučem. Soba je mirisala na sveže lovorove grančice ubrane prethodnog dana pored staze između Gornjeg i Donjeg Čela. Ponovo sam seo na istu pletenu stolicu na terasi. Još uvek se nije zabelelo na istoku. Ali je onaj lovor prekinuo flešbekove iz davne mladosti i misli mi usmerio na jedno moje jučeranje putovanje kroz vreme. Otvaralo mi se prvo sećanje na nova, sveža iskustva.

Od Zorkine kuće na Maćusu do velikog mola u onom drugom selu Gornjem Čelu ima peške preko 2,5 km. Prethodnog (noći koju opisujem) dana, stazom ka tom istočnom koločepskom naselju krenuo sam sa Oljom u topografski kratko ali vremenski zamašno putovanje kroz svoje decenije, pa i vekove, čak i milenijume. Doduše, ne mogu baš sve te vekove da svojatam, ali imam pravo da govorim o svojim iskustvima i sa stolećima o kojima znam samo po opipljivim tragovima kontinuiteta.

Terasa sa hortenzijama i ljutim narandžama. Koločep septembra 2022.

Prvo smo, penjući se stazom strmom i sa mnogo stepenica, otišli do kuće Ane i pokojnog Emilija Svilokosa, Donje Čelo 53, one u kojoj smo najčešće odsedali u vreme kad smo leta redovno provodili s decom na Kalamoti [11]. Ponekad poverujemo da smo se pripremili za neki događaj, susret ili rastanak, a kad on dođe, vidimo da baš i nismo. Zakoračismo na veliku terasu ispred kuće, sa baštenskim stolovima i stolicama. Osećali smo se kao da smo se vratili kući posle velikog puta i dugog odsustvovanja. Čak smo i posedali na svoja omiljena mesta, ona od pre 30 godina. Bili smo to isti mi, na istoj terasi, iste kuće. Iznad cele terase je i dalje bila ista odrina (pergola) sa starom vinovom lozom, ponekad i sa vrežama čudesnih visećih tikava čiji su plodovi gotovo na naše oči rasli u dužinu, dnevno i po 30 centimetara! A po odrini su uveče trčkali miši [12] i grickali prva sazrela zrna grožđa.

U kući međutim sad nije bilo nikog, ni gostiju ni domaćina. Listovi ionako proređene loze počeli su da venu usled nezalivanja. Sunce je prolazilo kroz odrinu kao kroz pocepanu, rashodovanu ratnu maskirnu (kamuflažnu) mrežu i rastakalo na parčiće sve oblike i siluete predmeta i osoba na terasi. Na delove koji se mogu ponovo sastaviti na isti ali i na drukčiji način. Čudesni trenutak u kome je bila moguća rekombinacija u prostoru i vremenu. A samo vreme cimalo se napred-nazad dok smo ćuteći nepomično sedeli na toj opet našoj terasi.

Br. 53. Koločep septembra 2022.

Čarobne tikve. Koločep jula 1982.

I cveće po saksijama je sve bilo davno precvetalo, uvelo i osušeno. Osim otpornih hortenzija koje su se još držale. Palo mi je u oči i da nema više granate mendule s istočne strane kuće, na koju su sletale onolike ptice. Na ulaznim stepenicama postavljeni su gelenderi obojeni belo. Nova je međutim bila i česma u bašti. U ono vreme, Koločep nije imao vodovod ni dovoljno svoje vode. Na najnižoj tački, kod Ingala, bila su dva-tri puća (bunara) čija je voda često bila slankasta od mora. Jedina nama dostupna voda bila je ona u kućnoj gustjerni koja se punila kišnicom s krova. Vodu smo koristili štedljivo, a upotrebljenom smo zalivali cveće, lozu i malu baštu. Sušnih godina, u luku je uplovljavao peniša vodonosac, pomoćni brod Jugoslovenske ratne mornarice [13]. Mornari su do svake kuće dovlačili debela, stotinama metara dugačka platnena creva koja su prskala na sve strane ali punila cisterne. U međuvremenu, dovedena je voda sa kopna na Kalamotu. To je bila ogromna promena koju sam odmah registrovao.

Nismo imali ključ od kuće, a ja sam uzalud pokušavao da buljeći kroz okno ulaznih vrata proverim da li se još uvek na zidu antrea nalazi velika i prastara uramljena oleografija na papirnoj podlozi koja prikazuje izlazak ogromnog crvenog Sunca iza morske obale i par raskinutih ropskih okova. Na slici su levo dvožične gusle a preko celog neba je ispisan deo prve strofe „Zora puca bit će dana!“ – refren (i naslov) Preradovićeve pesme u oči mladog lieta godine 1844. za pervi list Zore Dalmatinske. Citirao sam već na ovom blogu (Vranjina) tog meni omiljenog austrijskog generala i najvećeg hrvatskog romantičarskog pjesnika koji je istovremeno bio i Srbin i Hrvat. Javno je izazivao na duel onog koji bi mu to spočitnuo [14]. Pitao sam Anu Svilokos o poreklu te slike, znala je samo da mi kaže da je tu oduvjek, te da ju je nasledila sa kućom svog poočima Svilokosa. Od dnevne svetlosti slika je bledela, crveni pigment slova i sunca je nestao pa se stihovi danas jedva još mogu pročitati.

„Zora puca…“, Koločep: septembra 2023.

Žice same zaigraše
Na guslama dieda mòga,
Zaigraše iz tihana:
      Zora puca, bit će dana!

Detalj sa izbledelim crvenim slovima i suncem, Koločep 2023.

Kad god se pomene Petar Preradović setim se jednog šaljivog i tužnog letovanja u Podgori 1958. Te godine je umrla moja mama Jelisaveta. Da mi pomogne, pozvala me je porodica Popović da nedelju dana provedem s njima na moru, i ja sam prihvatio. Imao sam tad 13 godina. U stvari bili su me pozvali roditelji Cece, moje drugarice iz razreda u Klasičnoj gimnaziji i moje prve zvanične ljubavi. Kad kažem zvanične, to znači da smo se zabavljali sa znanjem i s odobrenjem njenih roditelja. Bio sam im predstavljen u njihovoj kući u Dobračinoj, gde su me primili i razgovarali sa mnom kao s odraslim, a imao sam tad 12 godina. S druge strane, ja nisam ni dobio priliku da obavestim svoje roditelje – imali su da se bave težim temama. Ceca je bila talentovana za muziku i matematiku, a posle velike mature u Klasičnoj gimnaziji upisala se 1963. na Građevinski fakultet, zajedno s još troje iz našeg razreda.

Cecin otac, inženjer elektrotehnike i predavač na univerzitetu, Konstantin Popović zvani Koča, bio je u Podgori ozbiljan i pritom iznenađujuće duhovit i zabavan čovek. Njegove šale su izazivale nezadrživ smeh a bile su neagresivne i nepodrugljive. Između ostalog naučio me je starodukljanskom jeziku koji pamtim i danas i sve češće u sebi ponavljam molitvu Starih Dukljana Uže bonje uli minje, uvajme čunje udala bunje [15].

Gospodin Koča me je naročito impresionirao pričajući mi Potresni prikaz potonuća prekookeanskog putničkog parobroda „Petar Preradović Prvi“. Sedeli smo uveče na rivi i gledali brodove i barke a on je najmanje deset minuta opisivao taj dramatični događaj koristeći isključivo reči koje počinju slovom p. Uvučen u neočekivanu razonodu, pokušavao sam da se umešam ubacivanjem sopstvenih dodataka. Prekaljeni pomorac potpalubni pomoćni pobočnik, pripadnik prve prepodnevne posadne postave Pasko Pržulica plaho pristupi pa promuklo povika: Potporučniče Popoviću, pod pritiskom pregrejane pare puk’o parni pipak! [16]

Sa naše stare koločepske terase, iako se nalazi visoko iznad luke, ne pruža se neki naročiti pogled. Krovovi kuća i krošnje drveća zaklanjaju vidik. Okolni zvuci naselja ne dopiru do nje ni u punoj sezoni. Tiho je, ako ne računamo cvrčke koji se nikad i ne računaju u buku već u tišinu gluvog letnjeg mediteranskog podneva. Ponekad sa betonirane staze za Gornje Čelo dopru odmereni udari kopita nekog magarca sa samarom. Ili kratak letnji cvrkut grmuše sa badema. Noću se međutim oglašavaju buljine svojim dvosložnim u-hu. Čopić bi napisao „A sova huknu svoj ratni zov: Drž’te se, miši, počinje lov!“ Oni debeli miši koji skakuću po pergoli.

1. stepenik: Đorđe Ivković (koločepski nadimak Đura), Milica Vasić i Boris Kokotović. 2. stepenik: Filip Vasić. 3. stepenik: Nataša Simonov. 4. stepenik: Vicko Svilokos, Ana Svilokos i Olja Vasić

Sve glasove morali smo donositi i svu buku praviti mi sami, gosti kuće Ane i Emilija Svilokosa. Obično nas je bilo sedmoro od čega četvoro dece. Tu smo primali i svoje goste. A kad je rođendan nekom našem detetu, bivalo nas je i po dvadesetak. Na toj istoj terasi pod pergolom, na kojoj je sad sedelo samo dvoje ljudi bogatih sećanjima. Ajdemo dalje – reče Olja pošto je malo raščistila opalo lozovo lišće i zalila lozu i osušeno cveće u saksijama. I mi ćutke krenusmo dalje. Kad smo sišli niz stepenice na put, oboje se osvrnusmo, ali se terasa više nije videla.

Đurin osmi rođendan. Torta u obliku oktopoda, Koločep jula 1984.

Na terasi Zorkine kuće, zadubljen u sećanja na prethodni dan, prethodne desetine godina i prethodni vek, umalo da propustim zoru koju sam bio rešio da čekam. Svitalo je. Istočno nebo bilo je potpuno zatvoreno niskim, teškim i tamnim oblacima. Bit’ će dana ali se sunce nije videlo. Ako bura okrene na jugo, pašće kiša.

Donje Čelo, Koločep septembra 2022.

Uskoro sledi nastavak „Koločep nekoć i sad„.

[1] Niko na Koločepu, kao ni u Dubrovniku i okolini ne kaže Dubrovnik, nego Grad. Svi ostali gradovi imaju svoje ime.

[2] Za lektorske ispravke zahvaljujem beogradskoj Splićanki gospođi Smilji Pomorišac.

[3] Ž[osefin]. Kolomb: More zove. Kadok – Klasična dela omladinske književnosti, Izdavačka knjižarnica Radomira D. Ćukovića, Beograd [bez godine izdanja, verovatno 1939]. Originalni naslov je Hervé Plémeur, Herve Plemer u prevodu Zore Karalić, što je ime glavnog junaka. Takav naslov ne bi privukao čitaoce u Kraljevini Jugoslaviji, pa je valjda iz tih razloga u srpskom izdanju promenjen.

[4] Thor Heyerdahl: Na splavi preko Tihog oceana. Zanimljiva biblioteka, Novo pokoljenje, Zagreb 1951. Preveo na hrvatski Petar Mardešić.

[5] James Cook: Putovanja oko svijeta. Novo pokoljenje, Zagreb 1950.

[6] Matica hrvatska, Zagreb 1899. Preveli i bilješkama popratili Stjepan Senc i Martin Kuzmić.

[7] Njih deset hiljada.

[8] Novo pokoljenje, Zagreb 1949. Prevod na hrvatski: Karla Kunc i Stanko Miholić.

[[9] U Dalmaciji: onaj koji je s kopna i/ili rijeke i ne poznaje more.

[10] u originalu Boldheart.

[11] Iako je današnji zvanični naziv ostrva Koločep, sami meštani ga zovu Kalamota, a sebe Kalamotezima. U svim starim dokumentima i na mapama Koločep je uvek Calamot(t)a, od grčke reči καλαμωτή, „Trsteno“. Trska je ranije gusto rasla u dnu uvale Donjeg Čela, a sada se mogu videti samo ostaci. O etimologiji oficijelnog naziva otoka nisam našao ništa pouzdano. Okoločep je narodni naziv za otrovnu mandragoru i još neke vrste biljaka (Centaurea calcitrapa).

[12] Tako ih je zvala Ana Svilokos, a u stvari su bili crni pacovi (Rattus rattus), pantagane u nekim delovima Dalmacije.

[13] Ispred broja nosio je oznaku PV. Naziv peniša se koristio u muškom rodu (kao Siniša) iako je to izvorno francuska reč ženskog roda (la péniche).

[14] „Hrvat ili Srbin“. Djela Petra Preradovića. I. knjiga. Prvo i potpuno izdanje. Zagreb 1918: Naklada Dr. Branka Vodnika.

[15] Bože mili, čuvaj me budala.

[16] pipak = zaporni ventil.

Tri noja (Prag bis)

Ima jedna kuća u Starom gradu, na ćošku Karlove i Seminarske, koja je u poluokretu nadesno. Kao da joj se više ne dopada ono što je ispred nje, pa se predomislila i sad bi da se okrene i šmugne natrag. Kuća koja ima svoju volju. Zove se Kod Zlatnog bunarčeta (Dům U Zlaté studně).

Prag je umeo da stane na onu tačku na kojoj postoji samo jedna strana sveta. Video sam ga 2012. u zamahu 21. veka i sa istovremenom restauracijom ne samo nacionalnog romantizma 19. nego i slavom i ponosom nekoliko prethodnih vekova. Doduše, ja sam uspevao da vidim samo ono što je pokazano spolja. Pa sam to i zagledao. Naročito pojedinosti. Na primer ptice.

Vatrogasac-spasilac na zgradi nekadašnjeg Osigravajućeg zavoda na Starogradskom trgu, Prag 2012.

Od gotike do jugendštila, pa i kasnije, Prag je ukrašavao fasade svojih zdanja alegoričnim i nealegoričnim skulpturama, reljefima, medaljonima, svakojakim trodimenzionalnim ukrasima i znacima, slikama, slikanim dekoracijama, slikama reljefa (trompe l’oeil), vitražima, natpisima, firmama, ukrasima od kovanog gvožđa i zlata, kupolama, tornjevima i šiljastim tornjićima, atikama i svakojakim drugim dodacima. Do prenatrpanosti. Kao u strahu od praznog prostora. Neki od tih dodataka su trijumfalni, poučno-pobožni, patriotsko-pobuđujući, nacionalno-romantistički, spomenički, čas ozbiljne čas trivijalne simbolike ili naracije.

„Kameni zid“, Hradčani 2o12.

Česte su i šaljive dosetke, ne baš uvek visokih kriterijuma humora, u maniru duha nemačko-srednjeevropskih slobodnih univerzitetskih gradova. Upućena je sva ta silna dekoracija ulici, privlači pogled, doziva, zaustavlja prolaznika, trudi se da ga zadivii ili obavesti. Ili bar da razonodi. Danas bi se reklo da traži komunikaciju.

Konzola kišnog oluka, Kraljevski park, Palata Belvedere, Hračani, Prag 2012.

Pre 17. veka kuće u praškim ulicma nisu bile numerisane pa su ih vlasnici obeležavali znacima i slikama, reljefima ili figurama, odnosno pamtljivim piktografskim adresama. Na ovom blogu sam već pominjao Kuću triju ruža. Često je znak u vezi sa gazdinim prezimenom ili zanimanjem, pa je ujedno bio i poslovna firma, logotip. Pogotovo kad je reč o gostioničarima. Nije to naravno praški ekskluzivitet. Imaju to i drugi gradovi, pa i Beograd. Doskora, kad hoćete da nekoga uputite na neku adresu kažete na primer – to ti je između Zelenog venca i Zlatnog burenceta.

Vavrina kuća sa rotarijanskim znacima, Stara Varoš, Prag 2012.

Ne znam je li ko već popisao sve prikaze ptica po praškim zgradama. Ja sam ih primećivao na svakom koraku. Bilo je i iznenađenja. Ko bi na primer očekivao da na prozoru svog stana u Starom Gradu zatekne dva gladna lešinara – beloglava supa koji s neskrivenom nadom zaviruju unutra?

Dva supa motrioca, Stara varoš, Prag 2012.

Najzagonetniji mi je ipak bio par vodomara u medaljonima okruženim peškirima vezanim dole u čvor na veličanstvenoj gotskoj Starogradskoj kuli Karlovog mosta iz 14. veka! Vodomar je malecka šarena ptica dugog kljuna, koja se baca u vodu i hvata sitnu ribu pljuckavicu. Vezani peškir je bio znak berberskog esnafa, što me je dodatno zbunilo. Na kraju sam našao da je sve zajedno sa vodomarom bilo simbol Vaclava Četvrtog, sina-prestolonaslednika cara Karla Četvrtog koji je naručio most od tadašnjeg slavnog nemačkog arhitekte i skulptora Petera od Geminda alijas Petra Parlera. Vodomar navodno štiti od nepogoda i utiče na umnožavanje skrivenog blaga.

Vodomar, maskota Kralja Vaclava Četvrtog, Kula Karlovog mosta Petra Parlera (XIV), Prag 2012.
Vodomar, maskota Kralja Vaclava Četvrtog, Kula Karlovog mosta Petra Parlera (XIV), Prag 2012.
Vodomar, maskota Kralja Vaclava Četvrtog, Kula Karlovog mosta Petra Parlera (XIV), Prag 2012.
Vodomar, maskota Kralja Vaclava Četvrtog, Kula Karlovog mosta Petra Parlera (XIV), Prag 2012.
Kralj Karlo Četvrti, Sveti Vid i Kralj Vaclav Četvrti i 2 vodomara, Kula Karlovog mosta Petra Parlera (XIV), Prag 2012.

Čaplje su takođe popularne na praškim palatama, iako su orlovi prvaci omiljenosti. Po živopisnosti odskače međutim par roda živopisan na fasadnom zidu neorenesansne kuće na Starogradskom trgu, s velikim zidnim slikama u jugenštilu i svakojakim natpisima na fasadi. Po narudžbi knjžara i izdavača Štorha (Storch) 1897. tu kuću su projektovali B. Ohman i R. Krieghammer.

Kuća knjižara Storha na Starogradskom trgu, Prag 2012.

Slika roda je panoramska i prikazuje jednu u niskom letu iznad obale jezera obrasle rogozom, pred sletanje kraj druge koja mirno stoji. U pozadini je predeo kojim dominira kula s nazubljenim kruništem na bregu.

Rode, Starovaroški trg, Prag 2012.

Visoko je taj moleraj u obliku trake ispod prozora mansarde. Može da promakne pažnji prolaznika koju usisava niže postavljena ali monumentalna i ljupka, preko tri metra visoka slika oklopljenog Svetog Vaclava kao Vojvode Čeških zemalja. Dolazi na debelom belom konju, sa kopljem i krstaš-barjakom. Ima na toj fasadi i poučnih domoljubivih poruka i deviza, poput jedne na zapetljanoj dugačkoj pantljici na erkeru, a koja, neobičnom antitezom, kaže da je ovde, kod kuće, lepši okrajak hleba nego u tuđini cela krava. Ali zašto su i rode na toj kući? Pa zato što se vlasnik preziva Rodić, jer se na nemačkom roda kaže der Storch!

Sveti Vaclav, Vojvoda Češke Zemlje, Storhova kuća, Starogradski trg, Prag 2012.

Ali kad sam iznad ulaznih vrata u Kremencovoj 15 u Novom gradu (a ta je podela na Stari i Novi grad u Pragu iz 14. veka) video znak sa tri kosa po kojem je kuća i poznata kao kuća U tří kosů, znao sam da sam našao svog favorita. Svaki od trojice mužjaka kosova je u drukčijem položaju. Stoje na dvema recimo lipovim granama, ali simboliku tog živahnog znaka nisam nikad otkrio.

Kod tri kosa, Nova varoš, Prag 2012.

Posebno su mi bila zanimljiva „Tri noja“ na jednoj renesansnoj kući na Dražičaninovom trgu u Malom gradu. Na zidu samog levog ćoška prvo sam primetio ukrasno uramljeni prostor koji je bio oslikan, ali je izbledeo i uflekan tako da su se razaznavala samo sivkasta nojeva pera. Ispod je pisalo, neosveženim rimskim slovima sa serifama (ali ne goticom!) FEDERSCHMVCKE. To znači perjanice, ukrasi od perja. Na nemačkom.

Federšmukeraj Kod Tri noja, Mala varoš, Prag 2012.

I to je bila jedina kuća koju sam tad video u Pragu a na kojoj je sačuvan natpis na nemačkom! Ostali nemački natpisi gotovo da su nestali, a moralo ih je biti na sve strane jer je Češka pod Habzburzima bila germanizovana, toliko da su knjige na češkom bile povremeno masovno spaljivane. Ne samo da je u Pragu krajem 19. i početkom 20. veka većina dnevnih novina izlazila na nemačkom već su i nemačkigovoreći Jevreji imali više svojih listova. I Franc Kafka, jedan od najvećih čeških literata, u kući je govorio nemački, završio nemačke škole i pisao svoja dela na nemačkom. Nemci su 1946. prognani iz Praga (kao i iz cele Češke, blizu tri miliona njih) a oni koji su ostali asimilovani su i prestali da govore nemački. Nisam se dalje raspitivao o razlozima ili pobudama tog nojevskog izuzetka ili nemara u jezičkoj higijeni natpisa na praškim kućama. Zahvaljujući kojem je opstala firma Federschmucke.

Kod Tri noja, Mala varoš, Prag 2012.

Naknadno, 3. januara 2023. sin Filip mi je poslao fotografiju s vešću da je otkrio još jedan neizbrisan ili neprefarban nemački, tačnije bilingvalan nemačko-češki natpis sa jedne kuće u Malom gradu: tablu s nazivom Petocrkvanske (danas Skupštinske) ulice. Sad znamo da su u Pragu očuvana bar dva takva natpisa.

Petocrkvanska ulica obeležena i na nemačkom (Filip Vasić)

A u sredini one perjarske fasade je izbledela freska koja prikazuje tri noja ružičastih vratova i nogu, u živom pokretu, svaki u drukčijem. A na desnom kraju je natpis PERZYSSMVKYRZ, koji na češkom znači isto što i onaj nemački. Napisan je naravno nemačkom transkripcijom koju su Česi koristili sve do 19. veka. Zdanje je poznato kao „Kuća kod tri noja“ (U tří pštrosů) a sagradio ju je, i freske naručio Jan Fuhs (Fuchs), carski liferant nojevog perja s kraja 16. veka[1].

Ukrasno perjarstvo Kod Tri noja, Mala varoš, Prag 2012.

Varate se ako ste pomislili da ovoliko pišem o pticama zato što sam se celog života samo pticama bavio. Ne, opisujem ono što sam video da je Pražanima zanimljivo ili važno da drugima pokažu. Uostalom nisam samo tice gledao. Primećivao sam i ribe. Na primer Plavu štuku (U modré Štiky) u Karlovoj ulici u Starom gradu. Kafana pod tim imenom je među najstarijim u Pragu. Posle one kod Tri noja, za koju kažu da je prva u kojoj se služila kafa. A neke su kafane i gostionice u Pragu zanimljivih imena i firmi, a ponekad i hrane i atmosfere.

Kod Plave štuke, Stari grad, Prag 2012.

U mom detinjstvu Beograd je bio nezvanično podeljen na krajeve. Nismo pitali – iz koje si opštine ili iz koje si četvrti (kvarta)? Nego iz kog si kraja? Krajevi nisu imali svoje oficijelne nazive, osim Vračara i Palilule po kojima su imenovane današnje opštine mnogo većih površina. Mnogi od tih krajeva zvali su se po kafanama. Kod Slavije, kod Mostara, kod Londona, kod Banije. U vreme kad sam u nju išao, Klasična gimnazija se nalazila kod Kikevca. Tako se i kraj oko jedne zvezdaste šestokrake raskrsnice zvao Kod Sedam Švaba. Jedan takoreći mali Etoal na dunavskoj padini. Od ulica glavna se zvala Vidinska (danas Džordža Vašingtona) jer se njome kroz Vidin-kapiju iz grada izlazilo na put za Vidin. Vidin-kapija se nalazila preko 700 metara severozapadnije od raskrsnice Kod Sedam Švaba. Na tom mestu je 2004. Karić-fondacija postavila spomen-ploču na zgradu Prve beogradske gimnazije u Dušanovoj.

Beogradska kafana Kod Sedam Švaba (iz knjige Divne Djuric-Zamolo: Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu)

Do pred Drugi svetski rat, u prizemnoj kući iz 19. veka, koju je posedovao književnik Jovan Ilić (stanovao je u svojoj boljoj kući preko puta) na uglu današnjih ulica Hilendarske (došljaci kažu ispravno: Hilandarska) i Džordža Vašingtona, bila je kafana Kod Sedam Švaba. Ceo kraj se, tipično za Beograd, zvao po njoj. I u svojoj porodici sam slušao da je neko stanovao, ako se ide Dvojkom, odmah kad se prođe Sedam Švaba, iako te kafane tamo odavno više nije bilo. Posleratni novinari koji su pisali o starim beogradskim kafanama oslanjajući se na kafanske priče kažu da je imenu kumovao Đura Jakšić i da je nazvana po sedmorici švapskih majstora koji su radili na gradilištu obližnje Vojne bolnice i bili česti gosti te kafane. A još netačniju priču objavio je jedan predratni novinar, o nekakvoj sedmorici švapskih lađara koji su sa Dunava neuređenom blatnjavom Jalijom dolazili peške kilometar i po. Što se tiče Đure Jakšića, moguće je da je namalao sliku iznad ulaza u kafanu. „Na firmi je bilo naslikano sedam Švaba kako hrabro napadaju jednog zeca.“[2] Kad je prizemljuša srušena, posle rata je izgrađena socijalističko-modernistička višespratnica sa lokalom za državnu kafanu u prizemlju. Umesto starog imena, nazvana je Vidin-kapija jer je neko pogrešno mislio da je to mesto nekadašnjeg ulaza u beogradsku varoš u šancu. Sad je tamo nešto treće.

Ilustracija bajke Sedam Švaba (Ernst Wurtenberger: Die sieben Schwaben,1897-07acbd)

Slika kako sedam prestravljenih Švaba jednim dugačkim kopljem, kojeg drže sva sedmorica, napadaju strašno čudovište, a ispostavlja se da je obični zec, poznata je ilustracija bajke braće Grim. Koja je opet obrada nemačke srednjevekovne šaljive narodne priče. Nikako da me nasmeje takva vrsta štiva. U toj skaski su se prvi put pojavile grabulje skrivene u travi koje tresnu po nosu onog ko nagazi na njene zupce. Kulminacija grubog humora je na samom kraju kad se sva sedmorica glupih Švaba udavi u blatnjavoj reci. Rugalačka priča iz nemačkih gradova u kojoj se Švabe pojavljuju kao hvalisavi glupaci. Lažno se junače, govore nerazumljivim dijalektom, pogrešno čuju ono što im se kaže i ne poznaju uhodana pravila ponašanja. Podsetila me je na Držićevu Novelu od Stanca iz slične epohe. Švaba i u nemačkom može da ima pogrdno značenje, kao i kod nas.

Kod Sedam Švaba, Nerudova ulica, Mala varoš, Prag 2012.

Ipak, ili baš zato, priča o Sedam Švaba je postala popularna širom nemačkih i srednjeevropskih zemalja, a zahvaljujući braći Grim, i širom sveta. Osim među beogradskim novinarima koji za nju nisu čuli. Nema valjda većeg grada u Nemačkoj i Austriji u kojem se bar jedan Gasthaus ne zove Zu den sieben Schwaben. A još uvek postoji krčma U sedmi Švábů i u Pragu. Silazeći 2012. sa Hradčana niz Nerudovu u Malom gradu, spazio sam je na ćošku s Janskim Vrškom. U stvari, prvo mi je pažnju privukao kartonski bradati krčmar u oklopu, u prirodnoj veličini, koji u ruci drži tablu na kojoj piše da tu pivo košta 29 kruna. Postavljen je na stepenice koje vode ka donjem delu Janskog Vrška. Tek posle video sam da mu iznad glave visi kratak crveni barjak sa prepunom kriglom i češkom imenom krčme ispisanim goticom. Krčma je navodno na tom mestu od 15. veka.

Kod Sedam Švaba, Nerudova ulica, Mala varoš, Prag 2012.

Zadovoljan otkrićem, produžio sam dalje. Bila je to gostionica za turiste sa večernjim programom koji dočarava srednjevekovnu krčmu. Setio sam se i derviša koji se vrte u verskom transu u okviru tačke programa u carigradskim restoranima. Turisti žvaću, srču i gledaju. Nemam tu zamerke. Krčmari žive od pružanja raznovrsnih i zanimljivih usluga gostima.

Kod Sedam Švaba, Nerudova ulica, Mala varoš, Prag 2012.

O nekim od egzotičnih praških restorana već sam pisao. Od jela u klasičnim restoranima pomenuću zanimljive varijacije industrijskih sireva tipa kamamber čiji se ukus i miris obogaćuju začinima, dodacima, pečenjem ili prženjem i serviraju s prelivima. To je gotovo obavezno svuda na meniju. A prvi put sam probao onomad u Bratislavi.

Otkriće za mene je međutim bila torta medovník sa puno tankih kora od oraha s medom. Između kora su naizmenično dve vrste fila. Torta je suvkasta i donekle hrskava. Ima prepoznatljiv i ukus i miris i konzistenciju. Pražani medovnik ne prave kod kuće, to je tipična kupovna torta. Iako se reklamira kao staročeški kolač, postao je popularan pre 20-30 godina tako da se otad masovno proizvodi. Dodatni zaplet daje činjenica da je vrlo slična torta nastala u 19. veku na ruskom dvoru pod imenom медовик. I tamo je omiljena i slavna. Svejedno, medovnik koji sam jeo u jednoj bašti na Hradčanima, bio je izvrstan.

Medovnik_Honey_Cake (cc)

Hteo sam svom kumu Reci, pivopiji, da iz Praga donesem na poklon burence češkog piva. Pa sam sina Filipa, kao lokalnog konoasera pitao koje je najbolje? Kratko je odgovorio – sva su dobra. I zaista razlike među češkim pivima nisu u kvalitetu. Promene međutim postoje u načinu pijenja češkog piva. To mi je takođe objasnio Filip, moj glavni savetnik i recenzent ovog teksta. I sam sam, već odavno u Beogradu, sa užasom primetio da sve više ljudi koje poznajem traži pivo bez pene i da mi kelneri, ne pitajući me, sipaju pivo polako, uz zid čaše, da se slučajno ne napravi mehurić. Ima i onih mojih poznanika koji traže nehlađeno pivo (lager). Kao, imaju osetljivo grlo. U osetljivo grlo ide mlak čaj, a ne mlako pivo! Pilznerska piva moraju da budu jako hladna, 3–5°C. Inače izgube sve od ukusa i mirisa. Zato se ispijaju brzo, pre nego što počnu da se greju od spoljašnje temperature. Ne mogu da se satima pijuckaju. Krigle (staklene, keramičke ili kalajne) imaju debele zidove i dršku radi temperaturne izolacije. Ponegde se krigle rashlađuju pre serviranja. Kod Glarakijevih iz Glika Nera bio sam poslužen pivom iz krigle koja je imala duple zidove, a između je bila ona tečnost koja se ne mrzne i zadržava dugo hladnoću. O pivu iz gajbe, koje se pije iz flaše, mislim sve najgore. Kao i o onom iz limenke izvađene iz džepa.

I u Pragu su se promenili način i mesto pijenja piva. Tradicionalne pivnice nestaju, pretvaraju se u nešto drugo, modernije i udobnije individualizovanom gostu. A pogotovo milionima stranih turista. Turisti nerado (ili nikad) ulaze u prave pivnice u kojima moraju da sede na klupama za dugačkim stolovima zajedno sa bučno razveseljenim nepoznatim osobama, da jedu jaku, masnu hranu sirovih mirisa (čuvene svinjske kolenice s kiselim kupusom), sede u zagušljivoj prostoriji i da bez prestanka piju pivo iz velikih krigli. Kelneri neverovatnom brzinom donose nove krigle i odnose nedopijene, jer smatraju da se ono što niste popili već zagrejalo i izvetrelo i da više nije za ljudsku upotrebu. Ili pijte pivo brzo i mnogo ili nemojte ići u pivnicu.

Pivnica Kod Crnog vola, Hračani, Prag 2012.

Jedna od poslednjih klasičnih praških pivnica je ona čuvena, ili najčuvenija, Kod Crnog vola (U Černého vola). U leto 2012. samo smo je posetili, u okviru hodočašća. Bilo je rano i bila je još prazna. Nalazi se na Hradčanima, na Loretanskom trgu i otvorena je 1965. Tamo se sad toči pivo Kozel (na srpskom jarac). Osobenost ove pivnice je u tome što deo prihoda od svakog popijenog piva ide za obližnju Muzičku školu Jaroslava Ježka za slepu i slabovidu decu. U tom lokalu je međutim prva gostionica registrovana još 1726. i otad je bila otvarana i zatvarana u više navrata. U 19. veku zvala se Kod Zlatnog vola. Kroz istoriju, u tom lokalu je bilo mnogo javnih i tajnih sastanaka za češku istoriju značajnih ličnosti.

Loretanski trg sa pivnicom Kod Crnog vola, Hradčani, Prag 2012.

Loretanski trg nazvan je po Loretu, gradiću u Italiji. Tamo se čuva Bogorodičina kuća iz Nazareta, koja je čudom božjim doplovila u Jadransko more i preneta je u Loreto gde je postala čuveno u katoličkom svetu mesto hodočašća. Današnji Česi su procentualno najateističkija nacija u Evropi. Valjda su, posle toliko verskih i versko-građanskih ratova kroz istoriju, izgustirali svaku varijantu vere. Međutim, u prvoj polovini 17. veka katolička carska kruna je, nadajući se da će i time moći da učvrsti rimsku katoličku religiju i da je lakše propagira, naručila repliku loretanske Bogorodičine kuće visoko gore na brdu i tvrđavi Hradčani. Oko nje su nicali manastiri, barokne crkve, kapele i prihvatilišta za hodočasnike. Ceo kompleks svetilišta i ceo taj deo Hradčana zove se Loreta.

Loreta, Hračani, Prag 2012.
Bogorodičina kuća, Loreta, Hračani, Prag 2012.

Centar Lorete je Bogorodičina kuća, neobična nevelika sandučasta kapela u dvorištu klostera. Spolja je optočena bogatim kitnjastim belim reljefima u štukaturi (original u Italiji je u mermeru). U potpunom kontrastu, unutra je od golih cigala, malter je samo tamo gde su preostali fragmenti fresaka. Koliko je u Carevini bila važna Loreta govore i predmeti u loretanskoj Riznici.

Riznica, Loreta, Hračani, Prag
Riznica, Loreta, Hračani, Prag
Riznica, Loreta, Hračani, Prag
Riznica, Loreta, Hračani, Prag

Već sam na ovom blogu izjavljivao da se, iako prirodnjak i ateista, dobro osećam i na antičkim svetilištima, i u crkvama, i u džamijama, pa čak i kraj nekog drveta-zapisa, na svim svetim mestima. Nekoliko reči sam upotrebio govoreći o tome povodom jednog svetog bora. Ovde ću pokušati da opišem svoje iskustvo sa svetilištima i čudotvornim mestima. Svakako da ne odobravam nijednu prevaru, mađioničarski trik, lažna proročanstva ni kreativne istorijske istine. I znam da se čudotvorni izvori, fontane želja, isceljiteljske ikone i bogorodice koje plaču zloupotrebljavaju koristoljubljem ili političkim namerama. Ali.

Sv. Vid, Prag 2012.

Kad izaberem tačku gledanja s koje se sve to ružno i podmuklo ne vidi, preda mnom se pokažu stotine hiljada ili milioni prošlih i budućih hodočasnika. Mogu da ih zamislim kako prolaze ovuda kuda ja sad koračam ili gde stojim. Ima ih i naivnih i lakovernih (ne mnogo više nego među nehodočasnicima), ima svakakvih. Ali sve ih je dovela potreba za novom nadom, za utehom, za podrškom za podnošenje tegoba života. Za spasom. Iako je sve samo u mojim mislima, učini mi se da to osećam u vazduhu, pod tabanima, kao na peronima železničkih stanica. Hodočasnici su ljudi koji iako bespomoćni, polaze na put do svetilišta, ne prihvataju da se ne može više ništa učiniti. Ne sede i ne očajavaju. Preduzimaju akciju.

Bogorodičina kuća, Loreta, Hračani, Prag 2012.

„Čuda pomažu nevoljnicima koji u njih veruju.“ Poslednji put sam to čuo pre nekoliko godina iz usta svoje školske drugarice, lekarke. Verovanje u čuda ne otklanja uzroke nevolja, ali ohrabruje nadanje i olakšava podnošenje muke. Pogledajte i obične turiste na mestima kao što je praška Loreta. Osećaju i oni taj respekt, smireno se kreću, ne tumaraju tamo-amo kao inače, govore tiho i zamišljeni su. Loreta dakle deluje.

Loreta, Hračani, Prag 2012.

Pored Lorete, valjda sam se na Hradčanima najviše bavio crkvom Svetog Vida, čiju sam fotografiju unutrašnjih lukova gotskih svodova upotrebio kad sam svojevremeno pisao o Kalatravi. Pazio sam i na šarene i svetlucave vitraže. Ali nisam mogao da ne obratim pažnju i na Gradsku stražu.

Predsednikova štandarta, Grad, Prag 2012.

U tvrđavi na Hradčanima je sedište Predsednika Češke Republike. Visoko na koplju vije se Predsednička štandarta, pretpostavljam onda kad je on tu. Deviza štandarte je „Pravda vítězí“ (Istina pobeđuje) na traci okačenoj o lipove grane ispod štita s grbovima Boemije, Moravske i Šleske. Predsednikova garda je Hradní stráž odnosno Gradska garda u smislu tvrđavske straže (grad kao naselje se na češkom kaže město).

Gradska garda, Grad, Prag 2012.

Gradska straža je leti u uniformama golubijeplave boje. Podseća na boju poslednje uniforme Austro-ugarske. Ne mogu da kažem da mi se kroj uniforme dopada. I nisam jedini s takvim mišljenjem. Kao da nijednom gardisti ta uniforma nije taman pa da mu lepo stoji. Nezadovoljstvo sam podelio sa porodičnim znalcem uniformi i rešavačem mojih čestih dilema u toj oblasti, bratom Čedom Vasićem. Stvari stoje ovako. Ružnu uniformu je 1990. kreirao proslavljeni filmski kostimograf Teodor Pištek, dobitnik Oskara za kostimografiju u Formanovom Amadeusu. I raznih drugih nagrada. I koji je još i slikar, filmski scenograf i bivši vozač trkačkih automobila. Dakle, zna se odgovorno lice.

Gradska garda, Sv. Vid, Grad, Prag 2012.

Uniforma Gradske straže se naročito nije dopala češkim veteranima iz Drugog svetskog rata i oni su svoju kritiku izneli javno, tako da se razmatra mogućnost promene i boje i kroja. Svejedno, gardisti u lihtplavom bili su 2012. vidljivi svuda po Hradčanima, smene straže su, na radost turista, stalno nekud marširale sa ceremonijalnim verzijama (hromirani čelik i tamni bajc) stare poluatomatske puške Vz. 52 na desnom ramenu i nožem na pušci.

Gradska garda, Grad, Prag 2012.
Gradska garda, Grad, Prag 2012.

Već sam na ovom blogu pisao o svom iznenađenju kad sam u hradčanskoj Galeriji slika (Obrazárna Pražského hradu) naleteo na meni nepoznatu a time i neočekivanu verziju Smrti Marka Bocarisa. Ali, kad je o slikama reč, trebalo mi je da siđem s Hradčana i da odem na sajmište, u Veletržní Palác, pa da vidim jednu veliku izložbu na koju nisam bio dovoljno pripremljen iako sam se prethodno obavestio o njoj.

Kad sam boravio u Pragu one 1997. naišao sam na radnju u kojoj su se prodavali luksuzni predmeti i nakit po Muhinom dizajnu. Nisu antikviteti ali se navodno drže originala. Svejedno, ne zbog Muhe nego zato što su mi se dopale, kupio sam Olji minđuše u vidu stilizovanih listova ginka (Ginkgo biloba). U stvari, tu i nije bilo šta da se stilizuje. Jedinstvenom drvetu priroda je dala jedinstveni oblik listova, i na tom mestu je evolucija odmah stala. Nije išla dalje tim pravcem. Kad se postigne savršenstvo, ono ne može da se dalje razrađuje a da se ne pokvari. Muha je samo to prepoznao i blago provukao kroz ar-nuvo.

Minđuše u obliku ginkovog lista, kupljene u Pragu 1997.

Alfonsa Muhu i Saru Bernar pominjao sam već opisujući jedan događaj u Boki Kotorskoj. U Pragu imate osećaj da vam Muha stalno zuji unaokolo kudgod da krenete. Čak i u Katedrali Svetog Vida na Hradčanima zabljesnuće vas Muhin vitraž.

Muhin vitraž, detakj, Sv. Vid, Grad, Prag 2012.

Ima ga svuda, i po unutrašnjim zidovima pompezne palate nove praške Opštine (Obecní dům) na Trgu Republike, koja je valjda kulminacija praškog ar-nuvoa. Ali sve to nije još ništa. Muha me je lukavo čekao u NGP-u.

Nova Opština, Stari grad, Prag 2012.

Kad smo bili 2012. u Pragu, u Sajamskoj palati (Veletržní Palác) malo izvan samog centra Praga, otvorena je izložba Slovenske epopeje Alfonsa Muhe u galeriji u prizemlju Narodne galerije u Pragu (Národní galerie v Praze). Približili smo se ogromnoj funkcionalističkoj zgradi koja me je odmah podsetila na nešto malo mlađi Brašovanov BIGZ u rodnom gradu. Budući priviknut na kitnjastost praških zgrada, prvo sam dobio želju da proverim adresu. Muha, ovde? Nemoguće! Ali sam se brzo vratio na staru ideju da je funkcionalizam upravo idealan za potpuni razlaz forme i funkcije.

Muha: Slovenska epopeja, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Ušli smo unutra i zastali. Da se priviknemo na drukčije osvetljenje i drukčiju stvarnost.

Muha: Slovenska epopeja, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Nikad ranije, nikad u životu nisam se našao u prisustvu tolikog broja toliko velikih slika. Stajao sam i dalje. Nisam se osetio malim pred njima, nisu to takve slike. Nije Muha to hteo. Pa sam zakoračio unutra i seo na najbližu klupu. Osim nas u sali je bio samo još jedan nevidljivi posetilac. Ili ih je bilo dvoje? Možda i nekoliko, otkud znam. Sve drugo je bilo vidljivo.

Muha: potpis, Slovenska epopeja, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Slovanská epopej ima dvadeset slika u dva formata (landscape/portrait) i u tri varijante veličina. Sedam od njih ima dimenzije 8,10 x 6,10 m, što znači da je svaka slika površine dvosobnog stana u Beogradu iz kog vam sad ovo pišem. Ne žalim se na mali stan, nego pokušavam da poređenjem pokažem kolika su Muhina platna. One male su 4,80 x 4,05 m i takvih je devet. Srednje su 6,20 x 4,05. Ustao sam s klupe i polako razgledao slike, kompozicije sa neuhvatljivim brojem ljudskih figura u akciji ili levitaciji (i to je neka akcija), pred akciju ili odmah posle nije. Figura koje su žive, mrtve, besmrtne ili izmišljene, sve prema slovanskim, slovenskim, slavenskim ili slavjanskim epovima, mitovima i istorijskim događajima.

Muha: Slovenska epopeja: Sveta Gora Atonska, Nacionalna galerija, Prag 2012

Neke figure su obasjane svetlošću s lica, druge kao da su ušle u senku, dok je sve iza njih okupano suncem. Jedne su u kontra-svetlu a neke opet reflektorski osvetljene zrakom koji prolazi kroz uski prozor manastirske crkve. Ima i slika na kojima je pala noć sa svim svojim užasima i dalekim ravnodušnim zvezdama.

Muha: Slovenska epopeja: Sloveni u prapostojbini, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Sa svake slike vam se neko obraća, pogledom, gestom, pokretom ili glasom. Poziva vas da zaigrate s njim, zapevate, da proslavite svetkovinu, makar da zapljeskate. Ili moli, traži pomoć, zaštitu ili zajedničku molitvu. Ako ni to, onda bar razumevanje i poštovanje za Slovene. Sa svake slike pravo u vas gledaju neke oči. Morao sam opet da sednem.

Muha: Slovenska epopeja: Uvođenje slovenske liturgije, detalj, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Ne znam šta je Muha mislio kad je počeo da zamišlja ovaj epopejski ciklus monumentalnih slika. Bila je to svakako neka velika ideja koja se dobro smestila u njegovoj glavi. Glavi koja je dotad videla ceo svet, jer se iz Pariza ceo svet i vidi. Prvu sliku iz serije dovršio je 1912, a poslednju 1926. Radio je dakle Epopeju najmanje četrnaest godina.

Muha: Slovenska epopeja: krunisanje Cara Dušana, detalj, Nacionalna galerija, Prag 2012.

To nije bilo četrnaest bilo kojih godina. Tokom njih je počeo i završio se Prvi svetski rat u kojem su se Sloveni međusobno ubijali, propala su evropska carstva i nastajale su nove slovenske nacionalne države, među kojima i Čehoslovačka. Muha na početku rada nije mogao predvideti događaje, ali je neke ubacivao u svoju epopeju kako su pristizali. Morala se menjati i njegova ideja o Epopeji i program delova ciklusa. Možda je i sveslovenstvo osećao različito na početku i na kraju. O tome sam razmišljao sedeći na klupi.

Muha: Borci za nezavisnost slovenskih nacija, detalj sa zastavama zemalja pobednica iz Velikog rata, Slovenska epopeja: Apoteoza Slovenstva za Čovečanstvo, Nacionalna galerija, Prag 2012.

U govoru na prvom otvaranju izložbe kompletnog ciklusa u Pragu 1928, a u takvim prilikama krupne reči još više krupnjaju, Muha je rekao da je misija Epopeje da objavi stranim prijateljima i neprijateljima ko su Sloveni bili, ko su sad i čemu se nadaju. Da bi snaga slovenskog duha izazvala poštovanje, jer se iz poštovanja rađa ljubav.

Muha: Hilandar (detalj), Slovenska epopeja: Sveta Gora Atonska, Nacionalna galerija, Prag 2012.

Uvek se pitam šta se posle dešava s tako krupnim ideologijama i veličanstvenim idejama, poput panslavizma, idejama koje pokreću narode, za koje se vode ratovi i koje inspirišu stvaraoce na ovako velika dela. Šta bude kad ideja propadne, pokaže slabosti svojih temelja, bude napuštena ili, još gore, nastavi da u vidu grotesknih usamljenih vitezova lutalica jaše na sve nemoćnijim rosinantama. Kad i sama ideja postane mit, pomalo neprijatan, zbog pogašenih nadanja. Zadivljen i tužan ustao sam i sa Oljom izašao na ulicu. Veletržnu.

Nisu sve zgrade praških ulica sagradjene da mirno stoje. Pražani svojim gostima pokazuju jednu kuću na obali Vltave koju zovu Kuća koja pleše (Tančící dům) ili Fred i Džindžer, kao plesački par. To je ona vrsta novije arhitekture za koju, kad vam je pokažu, strepite da će odmah da vas pitaju kako vam se dopada. Meni se dopala, jer onaj nešto niži partner, zdepast, krut i koji nije suknjast u donjem delu (da li je to Džindžer?) ima na vrhu naopako postavljeno ptičje gnezdo iz koga strše kao neke grančice. Može čak i da se oseti i taj plesni okret. U svakom trenutku kuća bi mogla da otpleše iz ovog grada, iz ovog vremena ili iz ove stvarnosti. To je dobar kontrast prema stamenim, nepomičnim starim zdanjima u obližnjim delovima Praga.

Džindžer i Fred ili Tancujuće zgrade Vlade Milunića, Rašinova obala, Prag 2012.

Pardon, ispravka! Ima jedna stara kuća u Starom gradu, na ćošku Karlove i Seminarske, koja je u poluokretu nadesno. Kao da joj se više ne dopada ono što je ispred nje, pa se predomislila i sad bi da se okrene i šmugne natrag. Kuća koja ima svoju volju. Zove se Kod Zlatnog bunarčeta (Dům U Zlaté studně), navodno je iz 14. veka a današnji je izgled dobila u 17. veku. Kažu da je ime dobila po zlatu skrivenom u zidu bunara koji se nalazio u podrumu.

Kriva kuća Kod Zlatnog studenca, Stari grad, Prag 2012.

Nema dakle kontrasta. Različito je isto, kad se bolje pogleda. I obrnuto. Ceo La je nešto mudro rekao na tu temu, ali nisam zapamtio.

Filip Vasić: Frizeraj u ulici Milade Horakove, Prag 2022.

[1] Pavel Vlček et al. (eds): Umělecké památky Prahy 3: 207. Praha 1999: Academia.

[2] Branislav Nušić: Stari Beograd. Beograd 1984: Prosveta: Baština. Divna Djuric-Zamolo: Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu. Beograd 1988: Muzej grada Beograda.

Zlatni pragovi Praga

U samom centru Praga preprečio se jedan prag u koritu Vltave. Kao basamak. Lađe mogu da ga savladaju samo pomoću prevodnice. Na češkom se prag kaže práh. U davna vremena, pre nego što su izgrađeni mostovi, a pri niskom vodostaju, tu je Vltava mogla da se pregazi.

Orloj Stare Gradske kuće, Stari grad, Prag 2012.

Prvi put sam u Pragu bio 1978. U stvari, gotovo da sam tad samo projurio kroz njega na putu za Berlin. Ništa od znamenitosti nisam ciljano otišao da razgledam i posetim, osim Starog jevrejskog groblja. Više se i ne sećam svog tadašnjeg motiva za takav izbor. Hradčane sam gledao izdaleka, sa suprotne strane Vltave. Preko Vaclavovog trga sam se provozao autom, u krug (doduše četvrtast), bez zaustavljanja. Zastao sam kod Karlovog mosta ali nisam prešao preko njega, pogledao sam koliko je sati na Orloju, ali nisam sačekao da vidim kako se pojavljuju i pokreću figure na njemu (ako je to tada uopšte funkcionisalo). Mislim da smo moj prijatelj i kolega Josip Šoti i ja ručali nešto s nogu (kuvane kobasice) kod železničke stanice jer u malobrojnim državnim restauracijama nismo mogli da dobijemo slobodan sto. Ali, hteo sam da vidim čuveno Staro jevrejsko groblje.

Moja baba Jelena Jozefović pre udaje, Beograd 1907.

Moguće je da je u meni bila proradila kap jevrejske krvi, što mi se ponekad, mada retko, dešava. Jelena Vuković, moja baba po majci, bila je Srpkinja polu-jevrejka po ocu, nemačkom diplomati Hermanu Jozefoviču koji se prizetio u beogradsku cincarsku porodicu Vlahović, poreklom iz Soluna. U svakom slučaju, otišao sam 1978. da posetim to praško srednjevekovno jevrejsko groblje uklješteno na malom izlomljenom prostoru između zgrada najužeg centra Praga, u Starom Gradu. Sahranjivanje je prestalo još u 17. veku, ali je groblje sačuvano. Očuvala ga je praška jevrejska zajednica. Ni za vreme nacističke okupacije Praga nije uništeno, iako je na žive Jevreje bio primenjen die Endlösung der Judenfrage. Što za praške Jevreje i nije bilo prviput.

Filip Vasić: Staro jevrejsko groblje, Prag 2022.

Kad sam tog poslepodneva ušao na groblje, bila je potpuna tišina. Bio sam sam. Ne mogu da kažem da nisu dopirali žamor i brujanje susednih ulica jer te 1978. na ulicama Praga nije bilo ni brujanja ni žamorenja. Vladala je desetogodišnja nepodnošljiva lakoća postojanja, osećalo se i dalje (ili sam bar tako uobražavao) razočarenje neuspehom Praškog proleća i mirenje sa sudbinom posle sovjetske invazije bez otpora. A možda je još trajalo i sećanje na izdaju čehoslovačkih saveznika Minhenskim sporazumom, komadanje zemlje i nemačku okupaciju. Na ulicama i trgovima Praga nije se videlo ni mnogo pešaka ni vozila, a o turistima i da ne govorim. Prag nije bio razaran ali mi je delovao sivo i prazno. Porušen iznutra. Uzastopnim ponižavanjem.

Filip Vasić: pogled iz Hotekovog vrta na katedralu Svetog Vida, Prag 2022.

Već tada sam osećao izvesnu nelagodnost dok sam razmišljao o tom gradu i njegovoj slavnoj istoriji. Ili o istoriji tog slavnog grada. Nešto mi je smetalo. Činjenice, u čiju tačnost nisam sumnjao, bile su u neskladu s mojim osećajem za red. Možda u kognitivnoj psihologiji već postoji opisan taj sindrom, ne znam. Kad se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, tim gore po mene. Još kao malom otac me je naučio šta su četiri strane sveta. Sve je bilo dobro dok nije na kraju sve pokvario. Kao dodatak, ispričao mi je da to sa stranama sveta važi na bilo kojoj tački Zemljine kugle, osim na dvema: na polovima. Kazao je, ako stojiš na Južnom polu, kamo god da se okreneš, svuda je sever. Nema ni istoka, ni zapada, a pogotovo ne juga. Zabezeknuo sam se. Onda mi je objasnio. Ja sam bio relativno razumno dete i shvatio sam princip, ali mi je ostao neprijatan osećaj. Prihvatio sam da je sve to istina, ali taj paradoks mi nije sasvim bio kako treba. Pomisao da sve za šta znaš da je sasvim različito može da postane isto ako odabereš pravu tačku osvrtanja – malo me je uznemiravala.

Slično sam 1978. nekako mislio i o Pragu, tada glavnom gradu Čehoslovačke. Republike formirane šezdest godina ranije raspadanjem države koja se u trenutku poraza u Velikom ratu i sopstvenog sloma zvala Carevina i kraljevina Austro-Ugarska. Dakle nije bila Austro-Čehoslovačko-Ugarska. Pre uspostavljanja Čehoslovačke, Prag nije bio prestonica suverene države nego nesuverenog Češkog kraljevstva bez kralja u okviru komplikovane asimetrične uprave neuravnotežene Habzburške Monarhije.

Mnogo ranije, češki Prag je bio centar sveta, Caput Mundi, blistavozlatna prestonica Svetog Rimskog Carstva. Ali to ni tad nije bilo češko nego nemačko sveto carstvo, Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae. S crnim dvoglavim orlom na zlatnom štitu. Pa je i Prag bio nemačko-češka stolica nemačkog cara i češkog kralja oličenog u caru Karlu Četvrtom Luksemburškom koji je istovremeno bio i kralj Karlo Prvi (Pšemislović, po materi). Ima i drugih evropskih gradova sa pragovima postavljenim tako da sapletu svakog ko pokuša površno da zaviri u njihovu istoriju, ali mislim da je Prag jedan od šampiona u toj disciplini.

Prag 2012: prag u koritu Vltave
Prag 2012: prag u koritu Vltave.

U samom centru Praga preprečio se jedan prag u koritu Vltave. Kao basamak. Lađe mogu da ga savladaju samo pomoću prevodnice. Na češkom se prag kaže práh. U davna vremena, pre nego što su izgrađeni mostovi, a pri niskom vodostaju, tu je Vltava mogla da se pregazi. A gaz, plitko mesto za prelaženje reke, na češkom se zove isto – práh. Kao u srpskim toponimima Brod, u značenju mesta gde se reka može prebroditi, pregaziti ili preći skelom (splavom), čamcem ili mostom.

Šumava prolazi kroz prevodnicu na Vltavi, Prag 2012.

Bio sam prilično začuđen izgledom Starog jevrejskog groblja. Bezbrojne ploče sličnog oblika i veličine, od istog sivog kamena, bile su gusto načičkane jedna do druge. Između njih uopšte nije bilo prostora za grobnu humku. Izgledalo je kao neki veliki ali potpuno zapušten lapidarijum obrastao drvećem, šibljem i korovom. Pomislio sam da to i nije pravo groblje nego da su tu donete ploče sakupljene s nekog deset puta većeg groblja. Zbunjen, nisam se dugo zadržao. Tek posle sam saznao da su zbog nemogućnosti da dobiju drugi i veći prostor ni proširenje postojećeg, Jevreji tu vekovima sahranjivani u slojevima. Preko već postojećeg groba nasipao se sloj dovezene zemlje i u nju polagao pokojnik. Izvađena prethodna ploča postavljala se na vrhu, pored nove. I tako nekoliko puta. Kažu da na nekim mestima ima i do 12 slojeva! Zemlja se slegala, ali je njena površina ipak rasla u visinu.

Filip Vasić: Staro jevrejsko groblje, Prag 2022.
Filip Vasić: Staro jevrejsko groblje, Prag 2022.

Ponovo sam iz Beograda krenuo za Prag 1997. Sa mnom su putovali mladi ali ključni članovi beogradskog Centra za markiranje životinja Milica Ivović i Milan Paunović. Vozili smo se udobno novom Opel Astrom Prirodnjačkog muzeja, putevi su bili odlični a mi svi dobro raspoloženi i ponosni. S jakim razlogom. Iako je Savezna Republika Jugoslavija (Srbija + Crna Gora) i dalje bila pod međunarodnim sankcijama, na Generalnoj skupštini članica u Pragu trebalo je da nas prime u Evropsku uniju za prstenovanje ptica – EURING. To smo računali kao neku vrstu brze pravedne pobede i velikog priznanja.

Raspadom SFR Jugoslavije dotadašnji Zavod za ornitologiju u Zagrebu je 1992. postao od jugoslovenske samo hrvatska institucija za prstenovanje ptica. Time je u Srbiji ta važna naučna tehnika izgubila mogućnost da se primenjuje. Zaustavljena je, prekinuta. Relativno brzo, s obzirom na uslove (međunarodni embargo, ekonomska kriza i kriminalni monetarni haos), beogradski Prirodnjački muzej je već 1993. kao svoju organizacionu jedinicu osnovao Centar za markiranje životinja (CMŽ). U nemogućim uslovima, usprkos očiglednosti uspevali smo da nabavljamo prstenove iz Mađarske i Švedske. Sećam se da sam 1994. u zaključanoj hotelskoj sobi u Budimpešti preuzeo i isplatio na ruke jedan kontingent prstenova za markiranje ptica. Mladi ljudi iz Muzeja dali su sve od sebe da uspostave mrežu dobrovoljnih saradnika na terenu, da ih obuče i zakažu prve ispite osposobljenosti za dobijanje dozvole za prstenovanje ptica.

Rezultati su se vrlo brzo pokazali i bili su celom svetu vidljivi u izveštajima koje smo tokom četiri godine slali Evropskoj uniji za prstenovanje ptica. I eto nas, kako jurimo za Prag u kojem će nas naše kolege primiti za punopravnog člana EURING-a. Ko se ne bi veselio? I ponosio.

Stigli smo po mraku u neku vilu-pansion (gazda je bio iz Srbije) na jezeru okruženom šumom, dvadesetak kilometara istočno od Praga. Prihvatio sam taj predlog izbora smeštaja (umesto hotela u samom Pragu) zbog cene koja je odgovarala našem više nego ograničenom budžetu. Ispostaviće se da to ipak nije bila dobra ideja. Ujutru smo se uputili za Prag. Čim smo mu se približili, upali smo u saobraćajni krkljanac hiljada Škoda raznih modela koje su sve milele vozeći svoje putnike na posao. Sa užasom shvatismo da ćemo zadocniti na za nas istorijski nastup. Bio je to tek početak nevolja.

Generalna skupština EURING–a održavala se u kongresnoj sali Češkog saveza naučno-tehničkih društava (Český svaz vědeckotechnických společností) u zgradi kraj Vltave u srcu istorijskog dela Praga. Zadocnili smo ali smo ipak stigli na odredište. Za mene se priča da sam u neka davna vremena spasao jednog parkingškog patuljka. U znak večne zahvalnosti patuljak se otad stara da ja uvek nađem mesto za parkiranje i kad je to nemoguće. Ako je sve popunjeno, u trenutku kad ja nailazim upravo se neko isparkirava i ostavlja mi prazno mesto. Nema grada na svetu u čijem centru se nisam parkirao. Sve do tog dolaska u Prag. Patuljak je potpuno zatajio, možda je bio na pauzi, i patuljci imaju dušu. Uzaludno smo kružili oko odredišta dok je vreme surovo i sve glasnije otkucavalo, a nervoza rasla ka panici. Najzad reših da parkiram auto na praznom mestu na kome je pisalo nešto kao „samo s takvom-i-takvom karticom.“ Rekao sam da idemo brzo da se prijavimo na Generalnu skupštinu, a ja ću odmah posle strčati da nađem gde se nabavlja ta vražija kartica ili ću pokušati da preparkiram auto na neko drugo mesto. Neće valjda za to malo da mi pišu kaznu.

Hoće. I više od toga.

Filip Vasić: Mia na obali Vltave 2022: u pozadini, u zgradi sa sahat-kulom, održavala se skupština EURING-a.

Ali nismo o tome suviše brinuli. Utrčali smo u zgradu gde se održavala Skupština, pa bojažljivo ušavši u salu predstavili se predsedništvu i izvinili zbog zakašnjenja. Predsedavajući je odmah ustao i objavio da je pristigla delegacija Beogradskog Centra za markiranje životinja na šta se salom razlegao aplauz, a nama je odmah laknulo. Moram da kažem da tih godina nije uvek bilo jednostavno biti iz Srbije na međunarodnim skupovima. Često mi se dešavalo da se prema meni neki delegati iz najcivilizovanijih zemalja ponašaju kao da sam kužan. U Milanu 1992. otvoreno su me pitali kako se ja osećam kao Srbin zbog srpskih zločina u Bosni, a bilo je to tri godine pre masakra u Srebrenici. Jedan kolega me je u Budimpešti 1994. molio da potvrdim da su izmišljene priče o našoj hiperinflaciji, jer je nemoguće da pad vrednosti neke valute bude na desetine biliona posto, a da država preživi. Razočarao sam ga i dodao da je u istoj Mađarskoj 1946. bila još mnogo veća inflacija. Kolega i prijatelj koji nije uspeo da izbegne moju pruženu ruku pri susretu u Veneciji 1996, pošto se pribrao, prišao mi je i izjavio da smo se tad rukovali i nikad više. Sutradan po našem prijemu u EURING ljubazni gospodin kome engleski nije maternji izjavio je da smo nas troje „nice persons“ iako smo Srbi. Ne znam je li gore ako je hteo da nam napravi kompliment ili ako je opravdavao samog sebe što nije neuljudan prema nama.

Ovo praško iskustvo me je podsetilo na lakoću upadanja u klišee i predrasude kad razmišljamo o drugima i drukčijima i kad procenjujemo čitave narode. Evo na primer – Čehe. Ko su i kakvi su Česi? Moj otac je pre Drugog svetskog rata bio na studijama u Pragu. Naučio je i češki i celog života povremeno ubacivao poneku češku reč, ali od njega nikad nisam čuo nikakvu generalizovanu ocenu Pražana ni Čeha. Doduše, on nije pričao viceve ni o Bosancima, Crnogorcima, Lalama, Piroćancima, kao ni o Erama, Ličaniima, Dalmošima, Ciganima, Škotima, Ircima i ostalim popularnim vicopričačkim stereotipovima. Ne pokušavam ovde da govorim o njegovoj, svojoj ili bilo čijoj političkoj ili građanskoj korektnosti. Objašnjavam samo svoja iskustva iz Praga.

Ali sam od svoje babe polujevrejke Jelene (a posle i od drugih) čuo da se za Čehe kaže da su Jevreji među Slovenima. A Jevreji „Polaze od zamisli da se blagodet mora ostvariti u ovom, a ne u zagrobnom životu,“ kako reče deda antisemite Simonea Simoninija, glavnog junaka Praškog groblja Umberta Eka. To bi značilo da su uporni u koriščenju načina da dođu do materijalne koristi odnosno da izbegnu štetu, dakle dovitljivi su i štedljivi. Inače, Pražani su, među kojima je svakako bilo i Čeha, izvršili pogrom svojih sugrađana Jevreja na Pashu 1389. pobivši nekoliko hiljada.

I još mi je baba Jelena Vuković, a unuci su je zvali Maka, pričala o turistima iz Praga koji su između dva rata masovno dolazili da letuju na jugoslovenskoj obali Jadranskog mora. I da su s ushićenjem govorili: Vaše moře – naše moře, naše Praha – zlatá Praha. Što bi kao trebalo da govori o njihovom mentalitetu. Upoznao sam u raznim prilikama priličan broj Čeha. Svaki je bio sasvim drukčiji od ostalih.

Šator na Lastovu 1967.

S malom grupom prijatelja 1967. studentski sam šatorovao na jednom pustom delu Lastova, gotovo idealnom za podvodni ribolov zbog velikih dubina uz samu okomitu obalu. Pred kraj našeg boravka, na oko 100 metara od nas postavila je logor jedna porodica iz Praga. Otac, majka i dva sina – starija tinejdžera. I svi su ronili. Imali su jedan komplet sa bocama, ali su većinom ronili na dah. Nisu bili druželjubivi, pa smo se, za tih nekoliko dana, samo pozdravljali u retkim prilikama u prolazu prilikom odlaska po pijaću vodu u Ubli. U susretima pod morskom vodom mahnuli bismo jedan drugom i, po pravilima fer-ponašanja podvodnih ribolovaca, nastavljali na suprotne strane da ne plašimo jedan drugom ribu. Poslednjeg dana pred svoj odlazak s Lastova otišao sam do Čeha da ih upozorim da na određenom mestu, na zaravnima („policama“), inače skoro vertikalne obale na dubinama između 10 i 15 metara, ima gomila prosutih neeksplodiranih topovskih zrna kalibra bar 15 cm (nisam ih merio).

Lastovo 1967.

Te granate nisu izgledale opasno ako ih se ne dira, talasi ih na toj dubini nisu pomerali. Bile su prekrivene plišanom sivozelenkastom skramom morskog obraštaja. Nisu korodirale, ali su ipak imale neodvrnute vršne kupe u kojima sam pretpostavljao da su upaljači. Bile su bez čaura. Zamislio sam da je to s neke barke ispao ili je zbog nevremena izbačen sanduk municije za brodsku ili obalsku artiljeriju, pa se drveni sanduk raspao i daske isplivale, a granate ostale da leže na dnu, to jest kamenitoj podlozi. Čeh-otac (nikad se nismo imenima predstavili jedan drugom) odmah se zainteresovao, uzeo masku i peraja i pošao sa mnom da mu pokažem mesto. Usput sam ga pitao kako je zadovoljan ulovom ribe, a on mi je ispričao da u stvari skuplja morske životinje za praški Narodni muzej (koji je najvećim delom prirodnjački) i da tako pokriva troškove letovanja. Dovitljivo, pomislio sam tada. I bio sam u pravu, ali u tom trenutku nisam još bio pronikao do kraja smisla informacije.

Ušli smo u vodu i ja sam mu pokazao tačno mesto. Ubrzo se ponovo pojavio sa starijim sinom i nekim smešnim maleckim gumenim čamcem, dok je mlađi sve pratio s obale. Kao i ja. Zaranjali su mnogo puta, a ja sam u čudu gledao šta rade. Onda su na površinu pomoću užeta izvukli jednu granatu. Nisu je uneli u dečiji gumenjak nego je privezali za njega sa strane, tako da se sve odmah prevrnulo ali ostalo na površini. Doviknuo sam mu nešto kao „jesi li poludeo?“ Odgovorio mi je da nije i da je on to već radio posle rata. Onda su zloćudni plen plivajući odgurali prema svojim šatorima. Bio sam zadovoljan što sutra zorom odlazimo i zarekao se da, ako ikad budem imao sinove, nikad s njima neću vaditi granate iz mora. U novinama ni na radiju nije sledećih dana bilo vesti ni o kakvoj eksploziji na Lastovu.

Na Generalnoj skupštini EURING-a odslušao sam s ponosom elokventni govor naše Milice Ivović na besprekornom engleskom (završila englesku osnovnu školu u Keniji), pa se iskrao da rešim problem parkiranja auta. Već izdaleka sam užasnut video odvratnu veliku upozoravajuće-žutu katančinu – „lisicu“ na prednjem točku Astre. Još gori je bio ogromni beli plakat s prekrupnim crnim bold slovima, nalepljen preko celih prednjih vrata uključujući i prozor. Na njemu je pisalo koga treba da zovem i koliko papreno će sve to da me košta. Mislim da je moglo da se pročita i s druge strane Vltave. Prolaznici su zastajali, kikotali se zlurado i pitali se koja se budala ovde parkirala bez odgovarajuće kartice. Nagađali su i šta bi moglo da znači ono BG na tablicama. Moj domalopređašnji nacionalni ponos dobio je težak udarac u pleksus.

Zvao sam policiju i uspeo da izmolim neki mali popust, ali su rekli da ne mogu odmah da dođu da odblokiraju auto, imaju puno posla. Progutao sam i tu dodatnu vaspitnu meru. Zaslužio sam je. Kad je na Skupštini napravljena pauza organizator nas je poveo na zajednički ručak u blizini, peške. Svi evropski delegati su prošli pored Opel Astre s ornamentima i čudili se, a mi smo se pravili da nemamo pojma čiji je to auto. Ručak mi nije prijao.

Reč Praha nema nikakve veze s praštanjem u saobraćajnim prekršajima u Pragu. I prilikom sledeće posete Pragu petnaest godina kasnije platio sam neumoljivoj policajki kaznu za vožnju po tramvajskim šinama, previdevši znak da je to samo na tom mestu zabranjeno iako je na drugim dozvoljeno, pa čak i obavezno u ulici u kojoj smo gostovali kod mog sina.

Program Skupštine EURING–a 1997. bio je prepunjen, sadržavao je i jednu ekskurziju, tako da ni tada nismo imali dovoljno vremena za razgledanje celog Praga. Ali sam ponovo otišao na Staro jevrejsko groblje, solo i ovog puta s boljim razumevanjem onog što gledam. Opet sam bio jedini posetilac ali više nije bilo onakve tišine. Nisu okolne ulice postale toliko šumne, Prag ni tada nije bio grad kojeg je buka pobedila. Ulice i trgovi jesu bili puni prolaznika, studentarije, turista i saobraćaja, ali vozači nisu besomučno trubili, teški kamioni i građevinske mašine nisu tuda tutnjale, niko se nije drao i niodakle nije treštala muzika. Ali Jevrejski grad mrtvih nije više bio okružen mrtvim gradom živih.

A drveće između naherenih ploča još je malo poraslo za proteklih 19 godina.

Filip Vasić: Staro jevrejsko groblje, Prag 2022.

Iskreno sam bio zadivljen Pragom 1997, samo osam godina posle Plišane revolucije. Po ne-znam-koji put Prag se odlučno otresao svih ružnih vremena i ostavio ih iza svojih istorijskih pragova.

A onda smo Milica, Milan i ja ušli u Narodni muzej koji je prvenstveno prirodnjački. Odnosno, prvobitno je bio prirodnjački, a istorijsko-umetnička odeljenja su mu tokom istorije postepeno dodavana. Već one 1978, kada sam prvi put video praški Narodni muzej samo spolja, ne ulazeći unutra, nisam mogao da izbegnem poređenja sa zgradama beogradskog Prirodnjačkog muzeja. Jesam ja jednom rekao da o onome šta je u muzejima ne treba suditi po spoljašnjosti zgrade. Tvrdim to i dalje. Ali se po zgradama muzeja spolja odmah vidi ono drugo: odnos nacije prema sopstvenoj kulturi, obrazovanju i nauci. Nepogrešivo. I gle, eto nečeg što se ipak može nazvati zajedničkom crtom češke naravi, mada ne samo njihove. Odmah sam se setio i onih ludih lastovskih Čeha kojima je plaćano da rone do granica izdržljivosti svojih pluća da bi sakupljali primerke za zbirke praškog Narodnog muzeja. A danas tome dodajem i sarajevskog Čeha Svatoslava Obratila iz pogođenog Zemaljskog muzeja, koji je tokom opsade i granatiranja svakog dana rizikujući život odlazio da čuva poverene mu muzejske zbirke, i koji ih je sačuvao.

Ako izuzemo kompleks Hradčana na brdu, nisam u Pragu video nijednu javnu zgradu koja ima bolji, dominantniji, značajniji urbanistički položaj od neorenesansne palate Narodnog muzeja s kraja 19. veka. Nadnosi se nad nizbrdo pružen dugački Vaclavov trg, ona mu je svečano pročelje, njegov prirodni gornji kraj, tačnije početak. Kad je tridesetak godina posle Muzeja podignut novi spomenik Svetom Vaclavu oklopniku, najčuveniji u celom Pragu, konjanik je ostao u senci muzejske zgradurine. Kao da je Vaclav okrenuo konja u nameri da otkasa što dalje od nje.

Vaclavov spomenik, Narodni muzej, Vaclavov trg, Prag 2012.

Svi veliki javni događaji i sva prelaženja istorijskih pragova Praga u 20. veku odigravala su se ispred Muzeja. Proslavljala su se oslobođenja i proglašenja nezavisnosti, defilovali su okupatori i oslobodioci, mahalo se i ovim i onim i svakojakim zastavama, protestovalo se i bunilo, dizale se revolucije i kretalo u rat s pokličem „Na Beograd!“. Tugovalo se i veselilo na trgu na koji gledaju prozori Narodnog muzeja. Pevalo se i jaukalo, prosipalo se i pivo i krv, praštali su mitraljezi, bljeskali pobednički vatrometi i dimio se Jan Palah.

Vaclavov spomenik, Vaclavov trg, Prag
Vaclavov spomenik, Vaclavov trg, Prag

Nas troje prirodnjaka iz beogradskog muzeja ušli smo te 1997. u Narodni muzej u Pragu nezvanično, kao obični posetioci. Verovatno je da je bio red da kao muzealci najavimo svoje razgledanje direktoru i kolegama, ali smo procenili da bi sve to onda potrajalo, a mi smo bili kratki s vremenom. Samo smo se razleteli po brojnim salama stalne izložbene postavke rađene u najboljim tradicijama klasičnog izlaganja u maniru početka 20. veka. Priznajem da sam sa radoznalošću zagledao vitrine s morskim živim svetom, ali ni na jednom primerku nisam na etiketi uspeo da nađem da piše „Lastovo 1967“. Ni kod koga nisam želeo da se raspitujem, da se ne pomisli da nešto istražujem. Ali sam se iznenadio kada sam u vitrini sa meteoritima video dva komadića Sokobanjskog meteorita iz 1877, čiji se eksponat od 15 kg čuva u beogradskom Prirodnjačkom muzeju, i još dva sitna komada Jeličkog meteorita koji je pao 1889. a čiji se primerak od 7 kg takođe čuva u našem muzeju.

Narodni muzej: Kupola, Vaclavov trg, Prag 2012.

Hteo sam i 2012. da posetim Narodni muzej, imao sam dovoljno vremena, ali je muzej bio zatvoren zbog rekonstrukcije glavne zgrade i adaptacije susedne „viseće“ zgrade, arhitektonske suprotnosti starom zdanju, a u kojoj je poslednji stanar bila „Radio Slobodna Evropa“. Te godine sam u Prag došao u goste sinu Filipu koji tamo živi i radi. Nisam imao nikakav drugi cilj osim porodičnog okupljanja. Sve ostalo je moglo, ali ništa nije moralo. Nisam otišao čak ni treći put na Staro jevrejsko groblje.

Pogled sa opservatorije Klementinuma na Crveni metronom Vratislava Novaka na mestu Staljinovog spomenika, Prag
Pogled sa opservatorije Klementinuma na Crveni metronom Vratislava Novaka na mestu Staljinovog spomenika, Prag

Prag je, posle prijema u Evropsku Uniju 2004, još više poskočio preko novog istorijskog praga. Bio je sve sjajniji, zlatniji i lepši. Te godine 2012. izgledao je kao da dvadesetog veka u njemu nikad nije ni bilo. Kao da ga je Prag bajpasovao. Tek poneko, umereno naglašeno ili naglašeno umereno spomen-obeležje kvarilo je taj privid. Uz jedan izuzetak koji para nebo: praški Metronom, podignut 1991. na upražnjenom mamutskom postolju ogromnog (valjda najvećeg uopšte) granitnog spomenika Staljinu oslobodiocu na čelu kolone. Kolos je uništen 1962. u vreme destaljinizacije. Tad je i bilo preporučivano ili naređivano da se obaraju Staljinovi kipovi širom Istočnog Bloka. Metronom sa crvenom iglom dugačkom dvadesetak metara gledao sam sa pristojnih udaljenosti, najčešće preko 1000 metara. Klati se u taktu od 10 sekundi što izdaleka izgleda kao 10 minuta. Suviše spor tempo. Pripisivane su Metronomu razne simbolike odbrojavanja vremena, u skladu sa serijom truckavih pragova praške istorije. On valjda opominje da vreme možda teče sporo ali da sve prolazi, nestaje i briše se, ponekad brzo. Naglo.

Naglašeno nenaglašeno spomen-obeležje Janu Palahu na kaldrmi Vaclavovog trga. CC-BY-SA-2.5 (en.wikipedia).
Pogled sa opservatorije Klementinuma na Sv. Egidija, Prag 2012.